Културни центар Крушевац - Добродошли!

Томислав Милетић, аутор историјског романа *ДЕСПОТ*

Учесници промоције: Драгиша Милошевић, Проф др Павле Бубања,
Томислав Милетић и Лидија Ужаревић






Љубодраг Обрадовић говори уводну реч на промоцији

АКРОСТИХ 

Много сам ноћи и много дана
Провео узалуд јурећи прах,
Тражећи жену да нема мана
С телом због кога застаје дах. 

Истина твојих усана медних
Нек се разлије ко ружа југа,
Нек буде извор љубави жедних,
И свака нек се угуши туга. 

Лепото моја, Принцезо јутра,
Одбаци време, библијски страх,
Воли ме ноћас, сањај ме сутра,
Нек нас опије твој свети дах! 

Ајде, отвори врата самоћи!
Нека те понесу ветрови нови!
Буди ко никад у овој ноћи,
Нек те усреће сви моји снови!

Драгана Јовановић и Даница Гвозденовић




Раде Џинић






Јелена Ђорђевић

Аз Влк Лазаревић, син блаженопочившаго, светаго кнеза Лазара, господара Србљем и сербским земљама, грешан и прегрешан, стар 28 година, молим се Господу и светоме Амосу, крсној слави премудрог господара и родитеља, помилуј Господе мене грешнога, о Господе.-1*  "

Дрхтава рука и поломљени прсти, последњом снагом подижу тешке окове и врхом зарђалог клинца, урезују писмена у остатке зида полусрушене пловдивске тврђаве, где су га Турци довели после пораза код Космидома у близини Цариграда, и где се Муса и његова војска задржаше решени да прикупе снагу и одатле крену у нови обрачун са претендентом на престо Бајазита, султана Илдерима-2*, Сулејмана и Мехмеда и српског кнеза деспота Стефана Високог.

"Нека се зна да Муса издаде, да брат мој Лазар Бранковић, син Вука Бранковића, издаде, а брат мој Стефан ... " и ту рука паде, из окрвављених прстију испаде клинац и откотрља се у мрак ка вратима, даље од светлог трага који је продирао кроз разваљену таваницу.

Јулска врелина, и ако је ноћ већ одавно сменила дан и рекло би се, охладила васељену, замути му памет, ране престаше да боле и кнез Вук паде на прашњави земљани под, уз тешку муку, помажући се ланцима, наслони се на зид и спусти отежалу главу на колена.

Хладни камен, са кога је одавно отпао малтер, освести га за тренутак и поврати памет која се због болова, глади и жеђи мутила с времена на време. Глава, уоквирена великим праменовима таласасте косе, улепљене усиреном крвљу, која је, помешана са земљом и пепелом, престала да тече, после редовног вечерњег мучења, кад се самозвани султан Муса иживљавао над заробљеницима у немоћном бесу што није успео да зароби "првога међу змајевима: деспота Стефана, подиже се, задржа за тренутак, па опет паде на груди али се брзо трже и подиже кад огромна совуљага залепрша крилима и ударивши неопрезно о зид, паде поред заробљеника, баш на место где је са спомљеним ногама и рукама, привезан тешким синџерима са алкама за зид, лежао у дубокој несвести Лазар Бранковић.

Сова се исправи, погледа човека, својим крупним и продорним очима, а онда, мрднувши ушима, закрешга, залепрша крилима, што намах расхлади заробљеника, и одлете ка отвору на полусрушеном крову испуштајући продоран крик који утера страх у срца свих живих створова који су могли дајој буду плен.

Кнез Вук, испружи руку и пипањем, докле му је омогућавао ланац, покуша да пронађе клинац и заврши започето казивање, али кад га не нађе, он затвори очи и натера себе да не осећа бол, поломљене прсте, руке и убоје, спржено месо на грудима, делове тела покидане џелатовим кљештима, сломљену душу и рањено срце, баш онако како га је, кад је као дечак неопрезно ударио босом ногом камен, па развалио велики прст, учио деда Вратко, силни Југ Богдан и његов заклети витез и први учитељ турнирских и ратних вештина, који му је дао да држи претешки мач, војвода Милош Обилић, онај исти који се у Косовском боју овенча славом и распори турског султана Мурата.

И као да за тренутак све нестаде и бол и стрепња и страх од сабље која ће се већ колико сутра спустити на његов врат, ако Муса не одлучи да га конопцем понизи до краја.

И он се понада да ће успети да се ослободи свести, да ће вољом успети да памет и осећања пренесе у свемир, тамо где су његови најмилији, а да до сутра остави само оно што без душе неће вредети ништа.

Нада ипак остаде само нада и све се поврати и свест и бол и патња и очај и све беше исто као и пре заробљавања, кад му издајица џилитом поломи ноге коњу и Турци га ухватише, као и пре осуде турскога султана као и онда кад се судари са братом и као и онда кад све поче, истрага, битка и лудило у земљи Србији, кад репати завлада његовом душом, његовом памећу и усмери га да удари на своје, залуде га и саклони од разумних одлука, а ад му постаде извор снаге, понашања и сигурност корака.

Остаде само ноћ 5. на 6. јула, претопла, спарна, мрачна и последња у његовом животу, лета Господњег 1410.

Из дубоког кошмара и неповезаних сећања, осуђеника на смрт, прену дозивање турских стражара и српске псовке оних који, баш као и он, вероваху да ће код Мусе пронаћи веру у своју правду и спасење, каква је била код Бајазита, за себе, народ, за државу и своје.

А онда, изненада, у свести му искрсну лик прелепе Јелене, ћерке бугарског бојара Станивука, Шишмановог-3* доглавника, због које је он учинио много од онога што данас никако не би, због које је губио памет, веру, снагу, кршио заклетву, тукао се мачем и речима, убијао и рушио, затварао и ослобађао, љубио и ратовао.

Он пређе дрхтавом руком преко очију и чела које је горело у ватри, последњом неком унутрашњом снагом, како га је учила, госпођа Јефимија, тражећи од њега да контролише све што му извире из памети, успе да одагна тај лик и силом га избриса из свести, решен да не дозволи да га обузме и претвори се у жалост што је нема, па све замени ликом мајке Милице, преподобне монахиње Јевгеније, и великосхимнице Јефросиније, да би се уз њу, поново јасно указао лик, његове друге мајке, препаметне и прелепе монахиње Јефимије, Јелене, удовице деспота Угљеше Мрњавчевића, која га је чувала и васпитавала, учила лепоти и правди, затим лик сестре Маре, Вукосаве, Теодоре, Јелене, Драгане и несрећне Оливере, Бајазитове хануме, Деспине како су је звали мудри дубровачки великодостојници, па опет преко свих, лик жене који је покушавао да заборави, лепе Бугарке Јелене, која га мами уздрхталим влажним и као крв црвеним уснама и позива у пропаст и несрећу.

"Господе помилуј и спаси моју грешну душу", мрмљао је српски властелин, кнез Вук, покушавајући да стисне три поломљена прста и да се прекрсти онако како га је научио патријарх Спиридон који гаје и крстио "прво стиснеш три прста десне руке и у име Оца, Сина и Светога духа означиш чело, па стомак, затим десно раме и на крају, да завршиш свој крст, на левом рамену". "Господе, господе, ја њу и даље волим", вриштало је рањено срце и раздробљена душа, .люмилуј ме, о, Господе, помилуј. .. "

Лице витеза овлажише сузе које он покуша да обрише несвестан да овде нема ко да га види и од кога да се застиди слабости која је по ондашњем веровању на српском двору била особина само жена.

Из рањених груди му се отрже тешки уздах и јецај и опет по ко зна који пут, од тренутка кад му други издајник, иза леђа, ланцем изби мач из руку, коњ паде и Турци га ухватише живога, сећање се врати и неповезане слике се развише у његовој свести и цео живот пролете испред њега као трен, и као да је све баш ту развијено на зиду од камена у ћелији осуђеника и срушеног дворца, пловдивске тврђаве, и рушевина Космидома близу Цариграда, где је ухваћен, негдашње византијске престонице, Константинопоља, центра света и колевке цивилизације коју срушише дивље хорде Селџука и Османлија, баш као што су рушиле све оно што је хиљадама година стварано на путу којим су њихове криве сабље и погане ноге варвара ходиле.

А онда све то прекри слика његовог брата, деспота Стефана, по вољи Усуда, репатог или судбине, његовог противника у животу и на бојном пољу.

"Ех, брате, брате ... " прошапта осуђеник и опет уздахну, забаци главу, руком једва помери од крви улепљене праменове косе са високог, паметног чела, који су га пекли и озлеђивали очи, песницом удари у зид што изазва звекет ланаца, потиљком тресну о камен што му изазва силовит бол али и разбистри сећање, и у свест му искрсну све оно што је било и што је могло да буде и страх да Стефан неће успети да ухвати Мусу и освети се за све његове злочине, вероломства, преваре људи, Алаха и Бога.

А све је почело 1382. године када се родио други син, премудрог и силног велможе, српског кнеза Лазара Хребељановића, сина Прибца, негдашњег логофета цара Душана, господара Крушевца и свих српских земаља, и Милице, ћерке кнеза Вратка, од народа прозваног Југ Богдан, потомка блаженопочившег Мироточивог Немање, Светог Симеона, оснивача светородне лозе Немањића, и кад му српски патријарх Спиридон даде на крштењу, у новосаграђеној дворској цркви престоног града Крушевца, посвећене светом Стевану, од народа прозван е Лазарица, име Вук, "да буде здрав као звер и храбар као горске силе", а Милош Обилић, Топлица Милан, браћа Мусићи, Реља Крилатица и Иван Косанчић, најхрабрији и највећи витезови кнеза Лазара га заклонише исуканим мачевима, обећавајући да ће га штитити од сваке силе, претње и невере али и суђаје досудише шта ће то бити са њим и доделише му судбину какву би мало ко пожелео да је доживи: трагичну, неизвесну, а ипак препуну лепоте али и тешку и претешку. И тада, његов отац, самодржац Лазар, како га подиже високо изнад главе и рече да је то његов други син, одреди Милоша да буде његов заклети витез, чувар и водитељ, а њега, громким гласом који је одјекивао сводовима Лазарице, сврста у други ред наследника, одмах иза његовог прворођеног сина Стефана кога Милица донесе на свет пет година раније, а судбина начини да ће Вук бити увек други ако суђаје не кажу другачије, а У суд који све уређује, мења и доноси, не направи други редослед и учини да други буде први.

-1* Једва видљив запис на зиду полусрушене пловдивске тврђаве кога пронађоше и преписаше калуђери исихасте који су по налогу деспота Стефана тражили тело његовог брата Вука да би га пренели у Србију.

-2* Илдерим, муњевит

-3* Иван Шишман, бугарски цар, зет кнеза Лазара, ожењен Драганом, убио гаје султан Бајазит после битке на Ровинама 3. јуна 1395. године