Културни центар Крушевац - Добродошли!

Крушевац, 21.12.2011. године - Бела салаКЦК
Поштовани пријатељи, пријатељи културе и пријатељи Десимира Јевтића и његовог уметничког стваралаштва, добро вече и добро дошли на још један од програма Културног центра Крушевац. Не, вечарас Вам ја нећу говорити стихове, јер је Десимир својим животом већ исписао песму са којом се треба упознавати дуго и натенане ...

Вечерас је програм само двоструки, ликовни и књижевни, кажем намерно само двоструки, јер је аутор и слика и књиге *НА БРИСАНОМ ПРОСТОРУ* Десимир Јевтић, такав стваралац, да се тешко може укалупити у оно свето тројство које често помиње мој колега песник и професор Књижевности Вељко Стамболија, али ћу то ја ипак покушати ... И успећу ако његов сликарски, скулпторски и дар за писањем, спојим у један, дар за културу... А онда ми преостаје да у том светом тројству његових преокупација поменем и дар за политику и дар за пчеларство ...

Др Десимир Јевтић-Деско, рођен је у Крушевцу 1938. године. Дипломирао на Машинском факултету у Београду 1962. године. Последипломске студије завршио 1978. године. Докторирао на Машинском факултету. Биран за професора на Машинском факултету у Београду. У периоду од 1981.године па до 1986 године био Генерални директор ИМК ,,14 Октобар" у Крушевцу, који је за време директоровања Десимира Јевтића добио, највише признање СФРЈ - НАГРАДУ АВНОЈА.

Полтички је активан као члан Централног комитета Савеза комуниста Србије. Именован је 6. маја 1986. године за Председника Владе Републике Србије. На овој дужности остао све до 05.12.1989. године. Након овога, 1990.године постаје амбасадор СФРЈ у Букурешту -  Румунија и дипломатску мисију врши све до 1999. године. У Румунији почиње да слика и слике излаже на самосталним изложбама у Јагодини, Ð‘еограду, Крушевцу, Румунији и другим градовима широм Србије. Влада Десимира Јевтића, сматра се једном од најуспешнијих.

Посебан допринос дао је нашем крају ангажујући се на обнови и изградњи Копаоника, који је у том периоду отворен као екслузнвни туристички центар. Деско, како је у Крушевцу познат, омиљена је личност нашег града. Његов стваралачи однос према сваком задатку који је добијао и који је са успехом обављао, оставио дубоке трагове у најуспешнијем периоду развоја Крушевца.

Имајући у виду допринос Десимира Јевтића, као привредника, полтичара, дипломате, пчелара, уметника, град Крушевац, му се скромно одужује, покушавајући да његову уметничку душу и полтички ангажман расветли, на једној оваквој вечери.

О ДЕСКУ И ЊЕГОВОМ ТРАГАЊУ - Душан Зупан

Вечерас се овде говори и о књизи једног дипломате и о сликама једног уметника. Нисам ликовни критичар, и за мене је уметност строго и приватно везана за унутрашњи лични доживљај. Зато од мене немојте да очекујете да оцењујем Дескове слике, мада признајем да бих неке од њих веома волео да имам у свом стану. О другој страни Дескове личности, међутим, могу да говорим са више квалификација будући да сам у животу и каријери био или близу дипломатије или сам се и сам њоме непосредно бавио. Међутим, када је о Деску реч, онда се лако може и проширити круг тема: може се говорити, рецимо, о о његовом доприносу пчеларству, што одавно није само хоби, или о доприносу политици и државним пословима, или о струци једног машинца која се протеже од академске до практичне димензије - између професуре на факултету и вођењаједне велике фирме као што је то некад био ,,14. октобар".

Јер, све је то скупљено у једној личности, овој чијим изложеним сликама се дивимо овде и о чијој књизи слушамо коментаре. А ја ћу се ограничити да говорим прво о његовој личности, онако како је ја данас видим.

По својој свестраности, по ренесансном, свестраном карактеру, Десимир Јефтић на први поглед не припада овом веку. Што би рекао Добрица Ћосић, он сада живи "у туђем веку". Јер, ако је по ових десетак првих година судити, овај век се најављује као век специјализације и глобализације, век померених етичких и моралних Ð²Ñ€ÐµÐ´Ð½Ð¾ÑÑ‚и, век уједначавања и просечности, век медијске галаме и контроле, век - не већих него мањих људских права и слобода, упркос великој буци и заклињању у супротно. Ово је век Интернета а не књиге, век електронских илузија и фотошопа, а не платна и кичице, век производа за једнократну употребу а не квалитета, век грубе силе и притисака, а не дипломатије, и век страних утицаја и уцена а не демократије, век пестицида више него медоносног цвећа за Дескове пчеле.

Ако је увод у овај век овде описан као све више него оптимистичан, то никако не значи да он мора бити такав до краја. Нити да је претходни век био лишен великих тамних сенки ратова и људских патњи. Оно што улива наду да једном мора бити боље јесу управо овакве, свестране и способне личности, као што је Деско. Личности које су остале активне, доследне и виталне упркос "брисаном простору". А "брисаних простора" је било доста у нашој и ближој и даљој историји и сада су ту, а биће их још. Такав нам је усуд.

Млади, који сада живе у "свом веку", имају у Деску добар пример за углед: образовање је само једна, додуше важна страница укупне личности. Друге странице чине таленат, морални скрупули, смисао за здраво расуђивање, позитивна енергија, емпатија, па и такве одлике као што је то данас ретко помињани - патриотизам. Када се све то нађе у једном човеку, онда су његова породица, његова околина, пријатељи, сарадници и познаници срећни што је међу њима. Ако има среће и памети, таквим људима се даје прилика да учине нешто добро у ширем смислу, за ширу заједницу, за државу и народ. Ако нема, позитивна аура и даље зрачи, али у ужем кругу људи која га сусрећу. Деско је, може се рећи, нажалост, добио пола шансе да употреби своју свестрану личност и своје не мале способности, на добро шире заједнице. Такве су биле околности. Није изневерио очекивања. Није иза њега остало ништа важно што би неко могао да му пребаци или да му замери, а остало је доста доброг које се може хвалити. И данас он може бити задовољан својим учинком на значајним местима на којима је радио.

Лично сам Деска упознао још на крају седамдесетих, у време када је он био млади директор ,,14. октобра", а ја млади дописник Танјуга у Алжиру. Спојили су нас заједнички пријатељи, да размотримо могућност извоза трактора у ту и тада и сада пријатељску земаљу. Било ми је веома драго што смо се као Крушевљани и земљаци договарали да учинимо нешто корисно за наш родни град. Тај позитивни утисак који , сам још тада стекао о Деску није се никада изменио, а све вести које сам у међувремену сазнавао о њему, су га само појачавале.

Путеви су нам се, професионално, укрстили 1998. године, за време невиђених притисака на нашу земљу, који су се завршили, као што се зна, бомбардовањем и свиме што је касније уследило. Он је био амбасадор у Румунији, ја сам био шеф наше дипломатске мисије у Замбији. Учествовали смо да саветовању у Београду, које је сазвао овде присутни Жика Јовановић, тада шеф наше дипломатије. Иако на два краја света, проблеми произашли из целе те несрећне ситуације били су идентични, а то је борба против перфидне западне пропаганде, односно борба за истину о тадашњој Југославији, Србији, Космету - о Србима, уосталом.

Деско је ту своју борбу синтетизовао у књизи "На брисаном простору". Када сам је прочитао видео сам, и као новинар по претходној професији и као дипломата који је проживљавао исте дане, свакако и више него што може видети обичан читалац. А то је рафиниран приступ осетљивим темама, са правом мером и тоновима који могу бити разумљиви страним, по правилу необавештеним или погрешно обавештеним саговорницима, читаоцима и слушаоцима. Довољно података, али не досадне статистике, пуно аргумената, а не слепа пропаганда, оштра осуда НАТО-а и других промотера притисака на нас, али не и увредљиве свађалачке квалификације. Једном речју, Србија је у Букурешту имала квалификованог и способног заступника својих интереса. У осталом, то се видело и по односу земље домаћина према југословенском-српском амбасадору: отворени канали до државног врха, спремност медија да објављују чланке и интервјуе, подршка српске мањине у тој земаљи. У тој ситуацији које се сви сећамо - санкција, демонизације, ширења неистина разних врста, Десимир Јевтићје издржао "на брисаном простору". А то значи даје победио, као човек и као дипломата.

Зато ја Дескову књигу не видим као део мемоарске грађе, нити као реминисценцију на једно тешко време. Напротив, за мене је то нека врста уџбеника који би требало да се проучава бар на Дипломатској академији у Министарству спољних послова, ако не и на неким сродним факултетима. А за све остале који су заинтересовани да је прочитају, књига је несумњиво сведочанство о искушењима наше новије историје и доказ да права дипломатија нису пријеми и мерцедеси, него упоран и даноноћни рад у корист своје земље, на свим пољима где те користи може бити.

Добар наук за данашње време, а и за сва времена која долазе ...

у Крушевцу, 21. децембра 2011.
Душан Зупан