Културни центар Крушевац поводом 18 фебруара - дана ове установе, ове 2010. године, по други пут додељује годишње награде:
- СЛОВО ЉУБВЕ - Додељује се ствараоцима и организаторима културног живота, уметницима који свој рад посвећују развоју и ширењу културе и уметности, а који су духовно везани за програмске активности Културног центра Крушевац.
- 18 ФЕБРУАР - Додељује се запосленима у Културном центру Крушевац за резултате од нарочитог значаја за афирмацију рада и пословања Културног центра Крушевац.
 СЛОВО ЉУБВЕ Миомир Мики Стаменковић |  18 ФЕБРУАР Момир Мома Драгићевић |
Уз искрене честитке добитницима, у наставку прочитајте њихове биографије, из којих се и може видети зашто су они добитници ових престижних награда.
Награду Културног центра Крушевац СЛОВО ЉУБВЕ добио је
Миомир Мики Стаменковић
Миомир Мики Стаменковић
БИОГРАФИЈА
ВЕТЕРАН СРПСКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ФИЛМА
МИОМИР МИКИ СТАМЕНКОВИЋ
МИОМИР МИКИ СТАМЕНКОВИЋ
Миомир Мики Стаменковић, филмски и позоришни редитељ, ветеран српског и југословенског филма рођен је у Крушевцу 1928. године, где је завршио основну школу и започео гимназију. Школовање је наставио у Београду. Он један је од 10 филмских редитеља који се највише помињу у капиталном делу Петра Волка “20. век српског филма”. Посветио се пре 60 година филму, који је “најважнија од свих уметности”, како се тада говорило о седмој уметности.
Као студент Филозофског факултета запослио се у Авала -филму 1948. године и од тада непрекидно ствара у нашем филму. Сарађивао је са многим југословенским и страним редитељима. Међутим, та сарадња најчешће се везује за Жику Митровића и истиче да је рад са Митровићем утицао да се заинтересује за акциони филм. Међутим, када се одлучио да самостално режира, он је у тај жанр унео многе, до тада некоришћене, филмско-изражајне и тематске елементе. Једини је од наших стваралаца, који је у целом свом опусу увек инсистирао на елементима “шпијунаже”, демонстрирајући своје ауторско умеће, да на једноставан и занимљив филмски начин исприча причу, са мајсторством, које се може у многим елементима поредити са филмовима највећих светских аутора трилера.
Ратни и послератни немири, који су потресали Космет, постали су тема његових филмова. У првом играном филму “Под истим небом” (1964), који је режирао са Љубишом Георгијевским, бавио се сукобом партизана и албанских балиста у Македонији. Аутор је и првог нашег филма на албанском језику “Вук са Проклетија” (1968). Косметске теме користио је и у филмовима “Како умрети”(1972) о пријатељству и смрти Боре Вукмировића и Рамиза Садика, који је и награђен на Фестивалу у Сопоту. У филму “Опасан траг” (1984) указао је на проблем илегалног увоза оружја на Космет. У филмовима “Клопка за генерала”(1971), “СБ затвара круг”(1974) и “Нека друга жена”(1981) бави се акцијама службе безбедности. Са “Девојачким мостом” (1976) , “Лагером Ниш“ (1987), као и у тв филму “Двоструки удар” (1985) унео је нове садржаје у југословенски ратни филм.
Осамдесетих година посвећује се архивским документарним филмовима афирмишући личности и догађаје из Првог светског рата. Са филмовима “Марш смрти” (1985), “Марш победе”(1986), “Југославија по вољи народа”(1988), “Топлички устанак”(1991) и биографским филмовима “Никола Пашић”(1998), “Војвода Живојин Мишић”(1996), “Војвода Петар Бојовић”(2002), “ С камером и пушком”(2003), “Стеван Сремац”(2005), Бранко Миљковић (2008), који су постали културна баштина целог српског народа и његова оставштина за будућност.
Једно од антологијских остварења редитеља Стаменковића је “Век филма у Србији,” који је настао поводом стогодишњице филма, као трајан споменик српским филмским ствараоцима. Велику вредност имају филмови о познатим филмским глумцима, као што су Бора Тодоровић, Ружица Сокић, Никола Симић, Петар Краљ и који улазе у историјску колекцију великих документарних остварења трајне вредности.
У настојању да се кроз документарне филмове сачува прошлост и забележи садашњост имају и филмови које снима о Врњачкој бањи, Нишу, Неготину, Крушевцу, Сопоту... то су, уствари, занимљиве и исцрпне монографије о градовима.
Посебан значај имају филмови “Руси без Русије-Српски Руси” и “Срби у Руској империји” који као и они о Првом светском рату осветљавају дуго скривану истину о улози Руса у југословенској науци и култури.
Стаменковић је задужио српски филм и као оснивач и уметнички директор Фестивала филмског сценарија у Врњачкој бањи, Фестивала у Сопоту ...
Оставио је трајан траг и у позориштима Србије. Поставио је низ представа у Крушевцу, Нишу, Зајечару, Зрењанину... али и снимио филмове: “125 година Народног позоришта” , “160 година Театра Јоаким Вујић”, “Талија под Багдалом”, “120 година нишког позоришта”, одужујући се и на тај начин националном театру.
На позив директора Културног центра Крушевца, 1983. године, почео је на разне начине да сарадјује у њиховим програмима. Са малим прекидима то траје и до данашњих дана.
За 60 година успешног рада у нашој кинематографији добио је низ признања: “Награду за животно дело града Крушевца”, “Награду за животно дело на филмском фестивалу у Сопоту”, “Плакету Југословенске кинотеке” за трајан допринос у развоју наше кинематографије”, “Повељу Удружња за неговање традиције ратова 1912-1918.”, “Плакету Заставе филма” поводом 55 година рада и режије филма “Са камером и пушком” о Драгиши М. Стојадиновићу шефу Кинематографске секције Српске војске на Солунском фронту. Добио је и награду за укупан допринос култури Србије /националну пензију/ као заслужан филмски стваралац Републике Србије.
Данас, Миомир Мики Стаменковић, није само ветеран награђен са највишим наградама у кинематографији, већ и један од најзначајнијих аутора акционих играних филмова и дугометражних документарних филмова о познатим личностима, институцијама и градовима Србије, који наставља да снима зналачки користећи архивске материјале са којима подсећа данашње генерације на тешкоће и успехе, који је овај народ имао у 20. веку и то са правом јер данас је он најстарији активни филмски редитељ у Србији, а вероватно и на Балкану.
Као студент Филозофског факултета запослио се у Авала -филму 1948. године и од тада непрекидно ствара у нашем филму. Сарађивао је са многим југословенским и страним редитељима. Међутим, та сарадња најчешће се везује за Жику Митровића и истиче да је рад са Митровићем утицао да се заинтересује за акциони филм. Међутим, када се одлучио да самостално режира, он је у тај жанр унео многе, до тада некоришћене, филмско-изражајне и тематске елементе. Једини је од наших стваралаца, који је у целом свом опусу увек инсистирао на елементима “шпијунаже”, демонстрирајући своје ауторско умеће, да на једноставан и занимљив филмски начин исприча причу, са мајсторством, које се може у многим елементима поредити са филмовима највећих светских аутора трилера.
Ратни и послератни немири, који су потресали Космет, постали су тема његових филмова. У првом играном филму “Под истим небом” (1964), који је режирао са Љубишом Георгијевским, бавио се сукобом партизана и албанских балиста у Македонији. Аутор је и првог нашег филма на албанском језику “Вук са Проклетија” (1968). Косметске теме користио је и у филмовима “Како умрети”(1972) о пријатељству и смрти Боре Вукмировића и Рамиза Садика, који је и награђен на Фестивалу у Сопоту. У филму “Опасан траг” (1984) указао је на проблем илегалног увоза оружја на Космет. У филмовима “Клопка за генерала”(1971), “СБ затвара круг”(1974) и “Нека друга жена”(1981) бави се акцијама службе безбедности. Са “Девојачким мостом” (1976) , “Лагером Ниш“ (1987), као и у тв филму “Двоструки удар” (1985) унео је нове садржаје у југословенски ратни филм.
Осамдесетих година посвећује се архивским документарним филмовима афирмишући личности и догађаје из Првог светског рата. Са филмовима “Марш смрти” (1985), “Марш победе”(1986), “Југославија по вољи народа”(1988), “Топлички устанак”(1991) и биографским филмовима “Никола Пашић”(1998), “Војвода Живојин Мишић”(1996), “Војвода Петар Бојовић”(2002), “ С камером и пушком”(2003), “Стеван Сремац”(2005), Бранко Миљковић (2008), који су постали културна баштина целог српског народа и његова оставштина за будућност.
Једно од антологијских остварења редитеља Стаменковића је “Век филма у Србији,” који је настао поводом стогодишњице филма, као трајан споменик српским филмским ствараоцима. Велику вредност имају филмови о познатим филмским глумцима, као што су Бора Тодоровић, Ружица Сокић, Никола Симић, Петар Краљ и који улазе у историјску колекцију великих документарних остварења трајне вредности.
У настојању да се кроз документарне филмове сачува прошлост и забележи садашњост имају и филмови које снима о Врњачкој бањи, Нишу, Неготину, Крушевцу, Сопоту... то су, уствари, занимљиве и исцрпне монографије о градовима.
Посебан значај имају филмови “Руси без Русије-Српски Руси” и “Срби у Руској империји” који као и они о Првом светском рату осветљавају дуго скривану истину о улози Руса у југословенској науци и култури.
Стаменковић је задужио српски филм и као оснивач и уметнички директор Фестивала филмског сценарија у Врњачкој бањи, Фестивала у Сопоту ...
Оставио је трајан траг и у позориштима Србије. Поставио је низ представа у Крушевцу, Нишу, Зајечару, Зрењанину... али и снимио филмове: “125 година Народног позоришта” , “160 година Театра Јоаким Вујић”, “Талија под Багдалом”, “120 година нишког позоришта”, одужујући се и на тај начин националном театру.
На позив директора Културног центра Крушевца, 1983. године, почео је на разне начине да сарадјује у њиховим програмима. Са малим прекидима то траје и до данашњих дана.
За 60 година успешног рада у нашој кинематографији добио је низ признања: “Награду за животно дело града Крушевца”, “Награду за животно дело на филмском фестивалу у Сопоту”, “Плакету Југословенске кинотеке” за трајан допринос у развоју наше кинематографије”, “Повељу Удружња за неговање традиције ратова 1912-1918.”, “Плакету Заставе филма” поводом 55 година рада и режије филма “Са камером и пушком” о Драгиши М. Стојадиновићу шефу Кинематографске секције Српске војске на Солунском фронту. Добио је и награду за укупан допринос култури Србије /националну пензију/ као заслужан филмски стваралац Републике Србије.
Данас, Миомир Мики Стаменковић, није само ветеран награђен са највишим наградама у кинематографији, већ и један од најзначајнијих аутора акционих играних филмова и дугометражних документарних филмова о познатим личностима, институцијама и градовима Србије, који наставља да снима зналачки користећи архивске материјале са којима подсећа данашње генерације на тешкоће и успехе, који је овај народ имао у 20. веку и то са правом јер данас је он најстарији активни филмски редитељ у Србији, а вероватно и на Балкану.
Стева Јовичић
Награду Културног центра Крушевац 18 ФЕБРУАР добио је
Момир Драгићевић - Мома
Момир Драгићевић - Мома
МОМИР ДРАГИЋЕВИЋ, песник, књижевник, уредник дечјег програма Културног центра Крушевац и Међународног фестивала хумора и сатире ,,Златна кацига'' за младе до 18 година. Рођен је 2. јула 1947. године у бачком месту Силбаш, где су му родитељи службовали као учитељи. Основну школу ,,Јован Поповић'' завршио је у Крушевцу, као и Гимназију у 100. генерацији. Диплому правника стиче на Правном факултету београдског Универзитета 1970. године. По конкурсу је примљен на рад у опшину Крушевац и почиње са радом 3. јануара 1973. године на скупштинским пословима. После положеног државног испита именован је за секретара општинске Владе (9 година). Затим прелази у Одељење за друштвене делатности на послове и задатке самосталног стручног сарадника за културу. На седници СО–е Крушевац 25. децембра 1997. године именован је за директора новоформиране Установе у култури ,,Пионирски парк'', где остаје све до почетка априла 2001. године када прелази у Културни центар Крушевац.
Доласком у Културни центар Крушевац, Драгићевић осмишљава свет по мери малих играча на срећу. Принчева и принцеза на зрну грашка, успаваних лепотана и лепотица, што сањају своје бајке у боји са очима изван сваког зла. Постиче их да иживе стотину живота, јер тамо где престаје бајка – почиње живот – тако је све почело! Био једном један... краљ сладоледа (Сладоледијада са корнет кошарком у Пионирском парку). Бициклијада – трке на хронометар и избор мис бициклијаде. Ролер деј са полигоном спретности. Трке са тротинетима у центру града. Дечји рибопец на градској Фонтани, а потом и на језеру Ћелије. Кликеријада у Пионирком парку – појединачно и у пару – деда и унук. Васкршње дечје радости са избором за најјаче и најлепше украшено васкршње јаје уз беседу православног свештеника. Пролећница са молитвом шуме и сађењем тзв. Дрво генерације. Ватрогасна интервенција у три млаза и СОС спасите брод (едукативно забавна показна игра уз учешће Ватрогасне јединице МУП-а Крушевац) . Авионе баци ми бомбоне (аеро митинг на крушевачком аеродрому са изложбом модела авиона моделарске секције клуба Михајло Живић, као и изложбом змајева урађени дечјом руком и доделом награда најуспешнијим учесницима. На крају програма скокови падобранаца који даривају децу бомбонама из ваздуха). Поводом почетка школске године програм Ђачка торба, за зимски распуст Зимске чаролије уз прављење Снешка Белића и јунака из бајки и маште са чајанком под ведрим небом.
У оквиру лета културе Караоке окршај музике за децу уз учешће великог броја музичких талената, чиме је подигнут ниво музичке културе Крушевца и откривено неколико правих музичких звезди. Концерт групе Ђура и морнари у Парку на броду. Промоције неколико књига Ево шипак баба роги, Долина јоргована, Јурећи детињство, Растанак од детињства и др. Драгићевић је спровео идеју песнички фијакер на најоригиналнији начин, доласком песника у школе овим помало заборављеним превозним средством уз српски обичај дочека гостију са сољу и погачом. Пуних осам година песнички фијакер походи крушевачке основце и средње школе. Кроз овај фијакер прошло је читава антологија српских писаца за децу: Љубивоје Ршумовић, Раша Попов, Перо Зубац, Драган Лакићевић, Слободан Станишић, Недељко Попадић, Мошо Одаловић, Љубиша Ћидић и други. Отправник песничке фијакерске станице је Момир Драгићевић. За ову манифестацију Културни центар Крушевац дибио је награду Змајевих дечијих игара из Новог Сада 2004. године ,,За популаризацију литературе за децу''.
Драгићевић је осмислио и први Видовдански фестивал музике за децу (заједно са Лидијом Јевремовић, тадашњом директорком Културног центра), који је одржан у позоришту 2007. године, уз учешће крушевачких младих аутора, солиста, композитора, аранжера и текстописаца (Драгићевић је имао својих осам песама). Драгићевић је водио и инвестиције на реконструкцији и адаптацији зграде ,,Абрашевић'' у Пионирском парку крајем 2001. године, које су му поверене од стране руководилаца СО-е Крушевац и америчке асоцијације Mercy corp.За нешто мање од 8 месеци радови су завршени и зграда је добила своју праву функцију за дечије програме.
У делу међународне активности треба поменути Драгићевићево учешће на сусретима у Барију и Монополију (Италија) 2005.године, представљајући фестивал хумора и сатире Златна кацига у замку Карла XIV, као и учешћа на књижевном сусрету са преведеним песама на италијански језик. У Софији марта 2008. године учествује на међународним сусретина писаца у Столичној библиотеци и дечијој библиотеци Роден крај. На тај начин на најбољи начин представља свој центар град Крушевац. Као уредник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ за младе до 18 година осмишљавао је теме конкурса: СОС млеко, Чоколада, Играчка, Мобилни и др. . Писао сценарија и кабаретске представе. Задужен је за успешност рада Master class радионица Фестивала (за карикатуру, стрип и писану форну). Два пута је председавао дечијим жиријем Међународног фестивала „Златна кацига“.
Вредно је споменути да је Драгићевић писац из Буквара (Завод за уџбенике Београд,2006), Музичке читанке (2008, Креатива- Ниш), Лектире за трећи разред основне школе „Звезде школске сцене“-драмски текст „Пахуља у шалу“ (коаутор са супругом Снежаном) у издању Српске школе из Београда, по одобрењу Министарства просвете Републике Србије од 2008. године.
Драгићевић је заступљен у готово свим савременим антологијама поезије за децу („Пре и после младости“, проф. др Тоде Чолака, „Волим те“, „Зазвонило опет звоно“, „Стижу бића из вртића“-проф.др Воје Марјановић, „Отачбина се брани животом“ проф. др Славољуба Обрадовића, „Кад срце засветлуца“, Пере Зупца, „Дете је најлепша песма“, Слободана Станишића и др.. Сарадник је дечјих часописа: Витез, Невен, Детињство, Колибри, Осмијех, Гороцвет, Багдала за децу. Поменућемо неке од њих: За кике и кликере, Чарапица брбљивица, Збрда зсола, Пахуља у шалу (са супругом Снежаном), Јабуке у шлафроку, Баш ме брига, Школско звонце, Клик-клак, Школска табла и др.. Објављена су му три самостална Ц/Д музике за децу на којима је Драгићевић аутор свих текстова: Збрда здола, Величанство сладолед и Папарацо. Заступљен је са четири песме на првом Ц/Д српских Караока за децу у продукцији Sky vision из Београда. Два пута је гостовао на Музичком тобогану РТС аутора Миње Суботе. 2007.године песма „Папарацо“ проглашена је апсолутним хитом Музичког тобогана. Учесник је фестивала музике за децу у земљи и иностранству: Златно звонце у Новом Саду ( награда I за композицију), Београдско пролеће за децу (I награда дечјег жирија), Пролећна песма у Куршумлиј (I награда за композицију), Мајска песма (I награда за текст), Златна пахуља у Рожају (прва награда за композицију, солисту и аранжман), Наша радост Подгорица ( III награда за композиција), Ђурђевдански фестивал у Бања Луци ( III награда за композиција), ТИ АМО (Онести-Румунија)- специјална награда солисти Маји Мазић из Новог Сада, иначе ућесника 2008.године у Болоњи на Златном цекину).
Песме су му преведене на италијански, немачки , грчки, бугарски, и ромски језик. За свој рад добио је и награде: Похвалу СО-е Крушевац 1996.године за књижевни рад са децом, Расински цвет за најбољу књигу Сајма књига Расинског округа (1999), Цар Константин у Нишу (2000), Златна медаља за изузетен допринос развоју Фестивала музике за децу „Распевано пролеће“ (2009) поводом 30 година Фестивала, Капетан Миша Анастасијевић (са златним дукатом и ликом српског добротвора и задужбинара (додељује Медија Инвет из Новог Сада и Регионална привредна комора Крушевац „за културу и лепоту српског језика“ Златан прстен Деспота Стефана Лазаревића (Багдала 2009).
Драгићевић је стални учесник Змајевих дечјих игара у Новом Саду (од 1992), Витезовог пролећа од оснивања 2002, Светосавске недеље у Грачаници 2001 и тд. Члан је редакције часописа за књижевност и уметност Путеви културе КЦК, одговорни уредник Багдале за децу, члан редакције часописа Наш ђак из Ниша (оснивач –Друштво учитеља Ниша). Такође је био и први уредник дечјег програма РТК Победа и азутор емисије за децу Збрда здола (од септембра 1996. године до октобра 1997.године) и донедавно уредник дечјег програма ФИМС радија- Факултета за индустриски менаџмент под називом Клик-клак (август 2005 до јула 2008). Учествује на књижевним сусретима у школама Крушевца и шире.
Доласком у Културни центар Крушевац, Драгићевић осмишљава свет по мери малих играча на срећу. Принчева и принцеза на зрну грашка, успаваних лепотана и лепотица, што сањају своје бајке у боји са очима изван сваког зла. Постиче их да иживе стотину живота, јер тамо где престаје бајка – почиње живот – тако је све почело! Био једном један... краљ сладоледа (Сладоледијада са корнет кошарком у Пионирском парку). Бициклијада – трке на хронометар и избор мис бициклијаде. Ролер деј са полигоном спретности. Трке са тротинетима у центру града. Дечји рибопец на градској Фонтани, а потом и на језеру Ћелије. Кликеријада у Пионирком парку – појединачно и у пару – деда и унук. Васкршње дечје радости са избором за најјаче и најлепше украшено васкршње јаје уз беседу православног свештеника. Пролећница са молитвом шуме и сађењем тзв. Дрво генерације. Ватрогасна интервенција у три млаза и СОС спасите брод (едукативно забавна показна игра уз учешће Ватрогасне јединице МУП-а Крушевац) . Авионе баци ми бомбоне (аеро митинг на крушевачком аеродрому са изложбом модела авиона моделарске секције клуба Михајло Живић, као и изложбом змајева урађени дечјом руком и доделом награда најуспешнијим учесницима. На крају програма скокови падобранаца који даривају децу бомбонама из ваздуха). Поводом почетка школске године програм Ђачка торба, за зимски распуст Зимске чаролије уз прављење Снешка Белића и јунака из бајки и маште са чајанком под ведрим небом.
У оквиру лета културе Караоке окршај музике за децу уз учешће великог броја музичких талената, чиме је подигнут ниво музичке културе Крушевца и откривено неколико правих музичких звезди. Концерт групе Ђура и морнари у Парку на броду. Промоције неколико књига Ево шипак баба роги, Долина јоргована, Јурећи детињство, Растанак од детињства и др. Драгићевић је спровео идеју песнички фијакер на најоригиналнији начин, доласком песника у школе овим помало заборављеним превозним средством уз српски обичај дочека гостију са сољу и погачом. Пуних осам година песнички фијакер походи крушевачке основце и средње школе. Кроз овај фијакер прошло је читава антологија српских писаца за децу: Љубивоје Ршумовић, Раша Попов, Перо Зубац, Драган Лакићевић, Слободан Станишић, Недељко Попадић, Мошо Одаловић, Љубиша Ћидић и други. Отправник песничке фијакерске станице је Момир Драгићевић. За ову манифестацију Културни центар Крушевац дибио је награду Змајевих дечијих игара из Новог Сада 2004. године ,,За популаризацију литературе за децу''.
Драгићевић је осмислио и први Видовдански фестивал музике за децу (заједно са Лидијом Јевремовић, тадашњом директорком Културног центра), који је одржан у позоришту 2007. године, уз учешће крушевачких младих аутора, солиста, композитора, аранжера и текстописаца (Драгићевић је имао својих осам песама). Драгићевић је водио и инвестиције на реконструкцији и адаптацији зграде ,,Абрашевић'' у Пионирском парку крајем 2001. године, које су му поверене од стране руководилаца СО-е Крушевац и америчке асоцијације Mercy corp.За нешто мање од 8 месеци радови су завршени и зграда је добила своју праву функцију за дечије програме.
У делу међународне активности треба поменути Драгићевићево учешће на сусретима у Барију и Монополију (Италија) 2005.године, представљајући фестивал хумора и сатире Златна кацига у замку Карла XIV, као и учешћа на књижевном сусрету са преведеним песама на италијански језик. У Софији марта 2008. године учествује на међународним сусретина писаца у Столичној библиотеци и дечијој библиотеци Роден крај. На тај начин на најбољи начин представља свој центар град Крушевац. Као уредник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ за младе до 18 година осмишљавао је теме конкурса: СОС млеко, Чоколада, Играчка, Мобилни и др. . Писао сценарија и кабаретске представе. Задужен је за успешност рада Master class радионица Фестивала (за карикатуру, стрип и писану форну). Два пута је председавао дечијим жиријем Међународног фестивала „Златна кацига“.
Вредно је споменути да је Драгићевић писац из Буквара (Завод за уџбенике Београд,2006), Музичке читанке (2008, Креатива- Ниш), Лектире за трећи разред основне школе „Звезде школске сцене“-драмски текст „Пахуља у шалу“ (коаутор са супругом Снежаном) у издању Српске школе из Београда, по одобрењу Министарства просвете Републике Србије од 2008. године.
Драгићевић је заступљен у готово свим савременим антологијама поезије за децу („Пре и после младости“, проф. др Тоде Чолака, „Волим те“, „Зазвонило опет звоно“, „Стижу бића из вртића“-проф.др Воје Марјановић, „Отачбина се брани животом“ проф. др Славољуба Обрадовића, „Кад срце засветлуца“, Пере Зупца, „Дете је најлепша песма“, Слободана Станишића и др.. Сарадник је дечјих часописа: Витез, Невен, Детињство, Колибри, Осмијех, Гороцвет, Багдала за децу. Поменућемо неке од њих: За кике и кликере, Чарапица брбљивица, Збрда зсола, Пахуља у шалу (са супругом Снежаном), Јабуке у шлафроку, Баш ме брига, Школско звонце, Клик-клак, Школска табла и др.. Објављена су му три самостална Ц/Д музике за децу на којима је Драгићевић аутор свих текстова: Збрда здола, Величанство сладолед и Папарацо. Заступљен је са четири песме на првом Ц/Д српских Караока за децу у продукцији Sky vision из Београда. Два пута је гостовао на Музичком тобогану РТС аутора Миње Суботе. 2007.године песма „Папарацо“ проглашена је апсолутним хитом Музичког тобогана. Учесник је фестивала музике за децу у земљи и иностранству: Златно звонце у Новом Саду ( награда I за композицију), Београдско пролеће за децу (I награда дечјег жирија), Пролећна песма у Куршумлиј (I награда за композицију), Мајска песма (I награда за текст), Златна пахуља у Рожају (прва награда за композицију, солисту и аранжман), Наша радост Подгорица ( III награда за композиција), Ђурђевдански фестивал у Бања Луци ( III награда за композиција), ТИ АМО (Онести-Румунија)- специјална награда солисти Маји Мазић из Новог Сада, иначе ућесника 2008.године у Болоњи на Златном цекину).
Песме су му преведене на италијански, немачки , грчки, бугарски, и ромски језик. За свој рад добио је и награде: Похвалу СО-е Крушевац 1996.године за књижевни рад са децом, Расински цвет за најбољу књигу Сајма књига Расинског округа (1999), Цар Константин у Нишу (2000), Златна медаља за изузетен допринос развоју Фестивала музике за децу „Распевано пролеће“ (2009) поводом 30 година Фестивала, Капетан Миша Анастасијевић (са златним дукатом и ликом српског добротвора и задужбинара (додељује Медија Инвет из Новог Сада и Регионална привредна комора Крушевац „за културу и лепоту српског језика“ Златан прстен Деспота Стефана Лазаревића (Багдала 2009).
Драгићевић је стални учесник Змајевих дечјих игара у Новом Саду (од 1992), Витезовог пролећа од оснивања 2002, Светосавске недеље у Грачаници 2001 и тд. Члан је редакције часописа за књижевност и уметност Путеви културе КЦК, одговорни уредник Багдале за децу, члан редакције часописа Наш ђак из Ниша (оснивач –Друштво учитеља Ниша). Такође је био и први уредник дечјег програма РТК Победа и азутор емисије за децу Збрда здола (од септембра 1996. године до октобра 1997.године) и донедавно уредник дечјег програма ФИМС радија- Факултета за индустриски менаџмент под називом Клик-клак (август 2005 до јула 2008). Учествује на књижевним сусретима у школама Крушевца и шире.