Дозволите да се у име присутних и Радошевих земљака захвалим Радошу што оставља траг о догађајима који су се дешавали у овом крају. Колеге су говорили о Радошевом научном делу, ја се у тим вредностима нећу задржавати. Врхушки научника завичајаца: Сретену Аџићу, Јовану Миодраговићу, Миодрагу Ибровцу и Станојлу Вукчевићу, својим научним делима, са својим досадamњим делима придружује се проф. др Радош Смиљковић из Почековине. С тим што његов животни пут није текао само смером науке, већ смером културно-просветног и политичког радника.

Радош је рано отишао у другу средину, онда када је превазишао потребе ове средине, све што је оставио науци је опште добро, па и наше. Није завичај заборавио. Увек је био спреман да помогне када се год од њега затражило. Веома се ангажовао да пружи помоћ да почне манифестација "Јефимијини дани". Када је Општина Трстеник требала да да савезног посланика за неколико општина, он је ушао у кампању и поред неповољних услова. Нудио је и прихватао тражену помоћ завичајаца. За време бомбардоваља НАТО алијансе, у Аустрији је сакупљао помоћ за подизаље порушеног моста у тТрстенику... Присутни су и многи други примери.

Активан, као научни радник у дужем периоду држи предавања на подручју целе Југославије и на иностраним универзитетима. Пише у многим нашим и страним стручним часописима. Неколико научних књига издаје у коауторству са научницима страних универзитета. Као студент формира КУД *Жикица Јовановић Шпанац* којим је и руководио, а оно живи већ 55 година.

Хвала Радошу што у овој књизи о Морави написа с' љубављу и надахнуто, о њеној лепоти, бистрини воде, о моћи, о њеном значају за људе овога краја. Радош је у слободним данима долазио поред ље да се купа, сунча, чита и одмара уз њене жуборе. Мештани су се придруживали, завиривали шта Радош чита. Наслове других књига су нормално прихватали, па и Капитал, али су препричавали што Радош чита Библију. Те лепоте Мораве може да схвати само онај кога су миловали њени таласи, одмарало лепршање топола и врба. А то је Радошева и моја генерација.

У овој књизи не заборављена, односно заборављена земља Србија проф. Радош Смиљковиh даје догађаје који су задњих 70 година задесили наш крaj и шире. Он као научни радник, политиколог и социолог, могао је и имао обавезу да их протумачи и растумачи.

 За разлику од Радоша бројни су они који по наруџбини пишу о Србији, по припремљеним тезама и упутствима, који већ упорно задњих 20 година руше српску историјску и културну баштину. Толико је тога лажног написано да прави српски научници: историчари, филозофи и социолози не стижу да их дeмaнryjy и научио раскринкају. Ја их препознајем по латиничном писму и спонзорима.

Веома је важно за нашу културну баштину, што те догађаје, са овог подручја, Радош разјашњава на научној основи и оставља поколењима, младима и онима који ће то да даље изучавају да имају полазна научна објашњења, са историјско-социјалним виђењима једног научника, баш научника, савременика тих догађаја.

Ја му се посебно на томе захваљујем.

Проф. у пензији Момчило Тодосијевић

Добар дан драги Крушевљани, драги пријатељи из Почековине, Јасиковице, Милутовца, Стопање и остали, из места уз Мораву, као и ви из села испод Крушевца, царског града, мало је рећи да су ту столовали кнежеви.

А река Морава, ова плаховита и мирна река, како кад, онаква како јој се хоће. Знам једно и сигуран сам у то: ви који сте овде и сада, ово јануарско предвечерје, ћете, сигуран сам, памтити по догађају коме управо присуствујете. Јер, ви имате част, па и привилегију, да упознате једног необичног, а обичног моравца, из Почековине.

Сигуран сам да знате његово име и презиме. Знају га, не само у нашем, моравском завичају, него и у нашој земљи, Србијици, како написа знаменити писац изникао после другог светског и партизанског рата, ја кажем Србији, знају га добро и у свету. Из разних разлога. Ипак, звог пристојности да вам кажем: Он се зове Радош Смиљковић. Довољно је само: Радош.

Заиста је задивљујуће слушати шта је све у свом животу, био, урадио и одрадио син моравског колара, а и стол ара, човека златних руку, који је знао да прави кола у чији јарам се кошкају слабашне краве, вочићи и ... волови, или кола за коњску запрегу, чак и за најјаче штајерце. А тек какве су чезе возиле по српским путићима и путевима које је направио мајстор Љубисав.

Говори се да надалеко није било таквог као што је био мајстор Љубисав из Почековине. За њега је и она земља, давнашња, прадавнашња, била Србијица: тражен је са свих страна. И свугде је стизао. Их, да је могао да продужи дан, а да и ноћ не буде за сан, да продужи месеце, да и година има ко зна колико још са 365 свањивања и смркавања, шта би све мајстор из Почековине урадио! Могао је да иде, слободно, тамо где су га звали и жељно чекали, јер је код куће остајала Стојка и на њој је остајала док је Љубисав избивао. А много је избивао.

У међувремену, између сетве и жетве, између суше и кише, измећу разних времена и невремена,изродила Стојка Љубисаву децу: хвала богу, троје, румене. И радила у кући, кувала. И у млекару као планинка била. Па копала, окопавала, заливала; орала, пратила, брала кад је време било: гледала је Стојка у небо и Мораву. Молила се кад загрми, а време му није: да алаука заобиђе Почековину.

Једно од те деце које је Стојка, на Љубисављеву радост, на свет донела, подизала и пазила је и овај наш Радош. После основне, нижу гимназију завршио је у Врњачкој Бањи. Добар ђак је био и у чувеној учитељској у Светозареву, некадашој и садашњој Јагодини. Кад је стекао диплому учитељске, обрео се у тутинском крају, у Драги и Делимеђу. Учио је основце, многе много старије и више од њега. Постао је, чак, и начелник за просвету у Тутину. А година је имао мало више него прстију на обе шаке. Тутин је требало просвећивати и просветљивати.

Жеља за знањем одвела гаје у Београд и школске 1954-55 постао је студент Југословенске књижевности и српско-хрватског језика на Филозофском факултету. Дипломирао. Магистрирао на Високој школи политичких наука опет у Београду.

Шта све после тога није био, па и декан Факултета политичких наука. Опет у Београду. Тек да знате колико је књига објавио. Опет у Београду. Али: и у свету.

Морам да вам кажем: Радош Смиљковић има такву библиографију да би овај наш скуп могао да се заврши сутра ујутру ако бих само набројао имена књига и текстова у разним часописима или књигама, његових уводних речи на највишим политичким и стручним скуповима.

Нећу да вас замарам. Ни себе, додуше: нисам у цвету младости, па ни у цвету старости. Кад је реч о овом животопису, О животу и прикљученију Радоша Смиљковића, могу да вам топло препоручим да прочитате 570 страница ове књиге, неуобичајеног формата.

Ја сам књигу добио једног поподнева. И освануо са њом. Моја супруга је управо одлазила на посао: радно време је наше, каква Европа доврага, од нула седам нула нула. У неким млађим данима она би помислила да сам тек стигао из неке београдске кафане. Нисам. Само још: они који знају шта је писац хтео да каже у праву су. Мишљење других је њихово мишљење. Њихово. Нека им га.

Има једна емисија на београдској телевизија која се зове око. Завршава . . се тако што водитељ каже: верујте својим очима. А ја кажем за ово што се сада чули од мене: верујте својим ушима.

Радош Смиљковић је заиста једини и јединствен. Знам га добро од тренутка кад сам 1956.године постао студент Југословенске и светске књижевности. Срећа је била упознати таквог друга. Друга. Хвала вам.

Борко Гвозденовић
у Крушевцу, 11. јануара 2011.