ПЕЋИНА НАСЕЉЕНА СВЕТЛОШЋУ И ИСЛИКАНА ЉУБАВЉУ

Сликар Никола Брадић је успео оно што пре њега нико није успео или није ни покушао да створи. Овековечио је снагом уметничког талента усхићење боготражитеља рођено у првом, као и у сваком следећем сусрету, са светињом над светињама, манастиром Црна ријека. Брадићев циклус акварела није обична уметничка варијација на један мотив, већ пре свега синтеза духовног и уметничког доживљаја реализована очима душе односно непоновљивим духовним видом. Овом изложбом Брадић представља тридесетак акварела чији је мотив Црноречки манастир, који је и раније био инспирација сликара, али је само овај уметник успео да своју инспирацију уздигне до запажене тематске изложбе. Он се, на уметнички начин, поистоветио са свима онима којима овај манастир увек и изнова приређује непоновљиву духовну радост, увек истог интензитета, али са непоновљивим доживљајем.

Брадићеве слике сублимирају јединствен пејзаж, необичну архитектуру, мистични доживљај, духовну надоградњу, музику тишине, узбуђење уметника и смирење невидљивог духовника. Као што је манастир природно срастао уз стену, тако Брадићеве боје прате доживљај и расположење уметника и реципијента уметничког дела. Целина композиције и колорита апстрахује детаљ, детаљ је, у ствари, у функцији остварења свеукупности и свеприсутности. И слике које се баве самим детаљом у функцији су остварења целовите студије и потпуног доживљаја. И кад не постоји препознатљив детаљ, када се суочавамо са пејзажом кривудавог пута, увек се у нама јави онај препознатљиви трептај који нас прати од првог сусрета са необичним манастиром и увек води истом путањом ка истој светињи.
Никола Брадић, у ствари, је прешао ону стазу коју су освештали духовници од Светог Јоаникија до Владике Артемија и оца Николаја, они духовници који су у тамну пећину уселили вечну светлост, ону светлост којој "почетак не почиње и крај не ишчезава". У правом уметничком стваралаштву судбоносан је сусрет са том светлошћу. Пред њом губе смисао све естетичке теорије, поготову оне које пренебрегавају смисао те светлости.

У ранијем Брадићевом сликарству један од кључних симбола је било небо. Овде се он суочио са проблемом недостатка природног присуства неба. И из тог разлога више се посветио светлости и стени, асоцирајући тако на монашки подвиг који се дешава на камену, освећујући сам камен и просветљујући унутрашњост пећине. Слика неба препознаје се у огледалу досањане воде коју налазимо и тамо где се најчешће не очекује.
Слике које су пред нама остварују и неопходан дијалог са временом, не само са дубином предања, већ пре свега са веком који нас очекује. И једно и друго време сажима у својим порукама литургија чију песму осећамо сагледани у онај мост, који постаје управо симбол нашег сусрета са литургијом односно са Богом и то у оскудном простору што нас уздиже до бескраја. Уметност која садржи све ове димензије превладава сваки могући недостатак.

Уметност који преображава и надахњује више је од уметности. Уметност и не постоји себе ради. Она се твори у славу Створитеља света, којег тражимо и налазимо на свакој од ових слика створених љубаљу и надахнућем. Зато је Брадић покрет сопствене руке... препустио трептају душе, а саму руку руци невидљивој.