Čekajući teatar- Šesti deo

Čekajući teatar Šest

     Koliko se često prave adaptacije danas, govori u prilog tome da dobre ideje ne stare a da se vrhunske ideje mogu iznova podmlađivati i u novo ruho odevati.

Celog ovog meseca bavićemo se formom mjuzikla koja u svojim adaptacijama radi jednu specifičnu stvar: ide napred-nazad kroz medije, sa pozornice na velike ekrane, sa velikih ekrana na pozornicu i tako u krug bez da izgubi zdravu nit svog korena. Govorićemo o delima nastalim na sceni čije su pesme i dan danas prepoznatljive a i aktuelne.

Kabare (Cabaret) 1972 u režiji Boba Fosa

Ovde imamo delo koje je doživelo čitav niz adaptacija u svom nastajanju. Počelo je kao delom zbirka priča sa autobiografskim elementima Kristofera Išervuda pod nazivom “Zbogom Berlin” koji je objavljen 1939. godine, da bi 1950. godine Džon Van Duten po jednoj od priča napravio prvi komad “Ja sam Kamera”. Delo tek 1966. dobija muziku, pesme i svoje finalno ime “Kabare” To je zapravo mjuzikl po kome se pravio film.

Interesantno je zapaziti sve ove datume i shvatiti da je prvobitni autor, dok je stvarao, bio lišen istorijskog konteksta koje je to vreme itekako imalo da bi tek kasnije posle slojeva i slojeva obrade i sitnog brušenja mjuzikl “Kabare” dobio i tu, možda najvredniju, vrlinu.

Šta reći o samom filmu osim da je izvanredan. Berlin 1931. i sve puca od dekadencije, divno vreme i mesto za biti živ osim ako ste nacionalna manjina. U svetu gde vlada kriza ideje, indetiteta i autoriteta, nekolicina izgubljenih duša traga za iskrom ljubavi, makar lažnom. Glavni lik u filmu je ipak senka Drugog svetskog rata koja biva sve veća i bliža.