ЗЛАТНА КАЦИГА-GOLDEN HELMET

20- RESULT      -     21- KONKURS

ВИДЕО-АУДИО и КЦК БЛОГ


  КЦК АРТ               КЦК БЛОГ

Добродошли у Крушевац !

ПРЕТРАГА САЈТА

СЛОВАР ЗА МИЛИЋА...

ЗЛАТНА КАЦИГА

КУЛТ СПОМЕНАР КЦК

БИОСКОПИ

ПУТЕВИ КУЛТУРЕ

Љубиша Самарџић у Крушевцу

Поводом добијања награде за животно дело у оквиру 20-те ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ, Љубиша Самарџић је 15 марта 2012. године даровао крушевљанима своје вече у Белој сали Културног центра Крушевац, који је пред препуном салом и организовао ове тренутке за незаборав...

Љубиша је подстакнут атмосвером, музиком Микија Петровића и питањима публике и водитељке Јелене Ђорђевић, испричао неке појединости из свог пребогатог животног пута и надухнуто открио зашто је он непоновљива личност на глумачком, редитељском и продуценском небу Србије...

Љубиша Самарџић је на крају ове предивне вечери, када је свој животни калеидоскоп тако живо дочарао присутнима, учинио и велики хуманитарни гест тако што се одрекао своје новчане награде за животно дело у корист деце оболеле од канцера и удружења *ЊИХОВ ОСМЕХ НЕМА ЦЕНУ*...


Љубиша Самарџић говори...






Наравно, Љубодраг Обрадовић, директор Културног центра Крушевац је
Љубиши Самарџићу поклонио своју књигу љубавне поезије *БОГИЊА*

































































ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ !!!

Милутин Чолић, филмски критичар и новинар

ГЛУМА КАО СУДБИНА

Ако глума може да буде човекова судбина, ево доказа: Љубиша Самарџић. Предиспозиција томе је изворна, у његовој природи, по којој спонтано, тежи да буде нешто што сам није, да из себе изиђе, да буде друго, алтернатива свога: ЈА. Прочитали смо негде да је још као дечак, понесен детињском знатижељом и маштом, увек хтео да у стварима и приликама тражи нешто што је иза њих и у њима, и да то, откривајући, показује. Смишљао је и импровизовао призоре који су били права мала дворишна и улична позоришта. У тој игри био је његов доживљај нечега, или анимације туђег, али с нечим што је више од тога. Од младенаштва, дакле, није се мирио с постојећим, са оним што јесте, него је чедно и жарко, стремио новом, вишем, дубљем. Као да је већ тада схватио да је човек биће које ствара, те тиме своју природу, разграњавајући је, престиже.

Све што је потом дошло, то потврђује. Маштар за чију свест дата улога није сва истина, него тајна коју мора да одгонета. Трага и сеже у срж биће које треба да отелови. Рационално га анализује, студира, али многе резонанце његове глуме долазе интуитивно, из њега самог. Необичног дара опсервације и замишљања, он се не ослања само на то, на имагинацију, него и на искуства самог живота. Онако како је то у позоришту чинила Љубинка Бобић, а на филму Павле Вуисић. Глумац је реалистичног осећања и смера, али он написани лик не пресликава, не репродукује, не имитира, него га унутарњим осећајним вибрацијама продуховљује и уопштава. Отуда многи од њих су више од свога номиналног значења, више од себе самих. Његов Микаило, помало смотан, а и шерет и клинкур из „Прекобројне” који не говори баш увек што мисли, нити мисли оно што каже, типичан је изданак овог неба и фолклорног менталитета. Ослобађајући га сваке претпоставке о литерарној тези. Љубиша њиме овладава раскошном представљачком фантазијом и духом. Живописан, сочан, оком, гестом, покретом, сав у народској нарави и орнаментици, као да га је камера затекла на каквом сеоском вашару или на пијаци. У игри глумца нема, напросто, детаља који тако не би говорио о томе лику, својевремено препричаваном и узиманом у ширем, симболичном значењу, чија комика врца из његове простодушне дилеме између рала и комбајна, села и града. Микаило – мала легенда омладинских радних бригада...

А одмах потом, исте 1962. године, Љубиша је урбани млади човек што, попут листа на ветру, лебди између сна и збиље. („Пешчани град”) Како опстати у овом отуђеном свету, модерном времену, тако рећи, предодређена. Лице посве другачије но претходно, Микаилу управо антипода, и у тексту фиктивне и врло условне грађе. За многе би то био скок у празно, за Љубишу, како ће се то касније многим ролама показати – није!

По њему, у глуми постоји један претходни процес – мисаони, тј. поимање писца и његовог дела, и емотивни, тј. доживљај унутрашњег стања јунака кога тумачи. То је иницијали, прелиминарни извођачки чин, после кога долази претварање тога у израз! Никако обрнуто, већ споља ка интимитету. Тиме постиже циљ своје уметности: склад између невидљивог стварања и видљиве експресије.

Љубиша је затим, глумац ненаглашене али јаке аутономности. Текст, улога су полазни, али не и заврши интерпретативни акт. Ликови су, како кажемо, трансмисија пишчевих идеја, али тумачећи их, глумци у исто време граде и сопствени однос према њима. Љубиша јесте глумац који чим глуми, глуми као стваралаштву (Баш као што се при читању прво мисли на књигу и писца, па онда на литературу). Али, тиме он лик не подређује себи, него, следујући свој превасходни креативни циљ да лик оствари, истовремено изражава и себе. Насупрот, рецимо, Лоренсу Оливијеу, а нарочито, Жану Габену, који своје јунаке себи толико подређују да се може рећи да нисте гледали те јунаке, него Оливијеа, односно Габена, како их творе. Они су, у односу према својим ликовима (који у таквом тумачењу могу да буду, неретко, и јесу, импресивни) – толико надмоћни да се понекад губи склад између израза стања тога лика и интерпретативног израза, њихове уметности.

Има глумаца који у тумачењу своје улоге могу да буду чак сјајни, али после ње, ван те улоге, готово нестају: и има глумаца који се после њихових рола, памте они, а не њихови ликови. Љубиша није ни један од та два типа – његовом глумом упознајете и у свести задржавате и личности које тумачи, и њега самог, његову духовну, интелектуалну и унутрашњу особеност. Микаило из „Прекобројне”, Лампас из „Савамале”, Роко из тв-серије„Куда иду дивље свиње”, они из„Штићеника”, „Јутра”, „Бомбаша”, „Девојке”, „Наивка”, „Полицајац с Петловог брда” итд – то потврђују.

Дакле, ствара лик али не по цену себе, своје глумачке персоналности – то је својство Љубишине игре. Стил који би могао да буде сродан брехтовском, но никако рационалан, академски, него у стриктној хармонији са осећањем. Уметност уопште, делује не само реалношћу, као таквом, већ спиритуализованом, продубљеном, оном реалношћу која подстиче уобразиљу, која изазива асоцијације, шира и преносна значења. На филму се то постиже већма посредством оних који метафизику своје роле опредмећују, отеловљавају. Глумац је тај који инкарнира свет гледаочеве фантазије и емоције.

Нисам упознао глумца који је према себи тако строг као што је Љубиша. После Микаила („Прекобројна”) уследила је серија филмова (по два годишње!). За младог глумца то није рђаво, али може да буде и опасно. Млади стално журе, и то што баш увек не мисле на последице, понекад је њихова предност. Али, после „Лита виловитог”, „Инспектора”, „Истим се путем не враћај” и др. могло се у његовој игри запазити извесно самозадовољство, претерана самоувереност и склоност пребрзом запажању, првој импресији и екстеријерној слици. Изразом се није видљивије обнављао, што га је водило самоплагијату, па и маниру. Нисам се много двоумио да му то кажем, мада сам се прибојавао да ме погрешно схвати. Напротив, одговорио је да и сам зна о тренуцима опуштања, импровизацији и лаком решењима... „Напросто, извесна понесеност собом”. Рекао је то отворено, онако како је то једне давне године, у Кану, о неким својим улогама, говорио Пол Њумен, тако да о њима више грдњи није написао ни један критичар.

Но, не мислимо да је тој Љубишиној ноншаланцији крив само он. Глумци су уопште скептични, па и одбојни, према причама које су конструисане, имагинарне, апстрактне. Оне што немају ни привид живота, а камоли његову суштину. У овом случају то би се могло односити на „Инспектора”, па и на „Истим се путем не враћај”. Верујем да је, ненамерно, подсвесно, имао неки унутарњи отпор, или равнодушност према тим улогама. Писац је – каже се – велики ако својим делом надвиси своје време и свет, а глумац је велики ако своје време и свој свет представи – духовно и осећајно. Питање је дали су ти филмови могли да анимирају његов интелект и емоцију.

Било како, свестан тих искушења, Љубиша је не мало чинио да се не понове. Штавише, она су провоцирала и подстакла његов дух и трагалачку свест. Знао је да је глумац, за разлику од осталих уметника, сам свој инструмент, инструмент собом, те се његова страст за откривањем и преображајем, и талент, добили нове, неслућене импулсе. Дошли су филмови који су исказали такве трансформације да се могло помислити како тај глумац може све. Ако је нешто раније, филмом „Дани”, наговестио ту моћ, уследио је „Штићеник” (1966), којим се он, тако рећи, прерушава!

Обичан, непосредан, срдачан, чиста погледа, све му је на лицу: добра воља, здравље, душа: он је праузор човека каквих више нема, или их је мало! Има чедност Жерар Филипа, искреност Круза, шарм Белмонда, виспреност Ал Паћина, романтичност Редфорда... Глумац који је наше, гледалачко, друго: ЈА, отеловљење врлина, то престаје да буде у Растињаку наших времена и простора постаје себичан, дволик, каријерист, без скрупула („Штићеник”). У гледалишту двоструки шок: „Смоки” продаје душу, и други: као глумац, он дакле, и то може!...

„Представа Хамлета у Мрдуши Доњој” је потврдила да и то може, али га није тамо задржала. Његова се клавијатура шири. „Девојком”, поемом тријумфа љубави над мржњом, ратом, показује како глума није само саживљавање с песником, него и чин властите поезије, поезије глуме. Једино је тако могућно материјалност живота и његових знакова претворити у сазнање и емоцију, за што је „Јутро” узбудљив симбол. „Сан”, други део те Ђорђевићеве трилогије, заокружује хуманистичку визију НОБ, којом се хероји с митолошких пиједестала спуштају на земљу, међу људе. Могућно је да је тај Пуришин стваралачки врхунац и Љубишин највиши креативни узлет...

...„Диверзанти”, „Битка на Неретви”, „Валтер брани Сарајево”, „Бомбаши”, „Бошко Буха”, настављају да, на други начин, растерују апологетски нимбус тога епоса и своде га на природу и витештво обичних, незнаних јунака. Ако је ико тим ратницима дао лице живог човека, а њиховој пустоловини занос и шарм, учинио је то Љубиша – с Батом! Колико год да су им ти филмови донели харизматичну популарност, не мање су они од ове историје направили омиљену народску ратну игру.

Ми немамо глумца који може да тако брзо и лако комуницира с гледаоцима, да с њима успоставе присан контакт и склад. Публика му се одаје чим се на сцени појави, јер он собом, својим бићем, зрачи добротом, невиношћу, буди наду, подстиче веру. Сањар, он је и наш Волтер Мити, кога оптимизам не издаје и кад губи („наивко”). Прави победник је онај који и губи! Нема, тако рећи, искушења коме би подлегао, и у најтежим, тужним тренуцима, крепи ведрином, смехом. У Љубишиној глуми се трагично и комично не искључују, зато што уме да нађе праву меру и њихову међусобну релацију, те се тај доживљај емотивно сједињује и својом синтетичношћу дејствује („Бомбаш”). Делује зато што није естрадан, површински, натуралистичан или вулгаран, него је непосредан и продуховљен – свеједно што је смех радост по себи. Као о савету Шекспира (или Чаплина): и у тренуцима драмских тензија, читаоца, гледаоца, треба хумором опустити, окрепити. Публика је трећи битни фактор свих уметности. То учење Станиславског оживотворује се у Љубишиној игри не само инстинктом, него и рационалним резоновањем о разложности тога.

Карактерна комика је сушта одредница његове уметности – кажемо. Затим, то је „модерни глумац”, без кога се савремени филм не може замислити. Његов опус, чија је изражајна скала крајње разуђена, даје повода тој тврдњи, али то не може да буде и њена дефиниција. На то не пристаје ни његов непрестано мобилни дух трагалаштва за новим, још неосвојеним интерпретативим, моделом. То потврђују „Прекобројна” (сељак), „Девојка” (лирик), „Пешчани град” (зачудни ирационалист), „Дани” (меланхолик с надом), „Јутро” (драма), „Наивко” губитник), „Лито виловито” (сезонски Казанова), „Савамала” (боем-анархист), „Штићеник” (каријерист), „Битка на Неретви” (гордост страдања), „Смрт господина Голуже” (егоцентрик), итд, итд... А, „Димитрије Туцовић” (тв) је, пак, дело одлучности да продре у психу оних на чијој је снази ума, моралним принципима и визионарству саздан овај свет. Том улогом, којом је открио у себи непознате могућности, крунише свој стваралачки потенцијал, који не можемо мерити ни временом, ни простором. Љубиша је глумац који значи више од свога имена, односно чије је име појам ствараоца који доказује да душа, као иреална категорија, ни у једној другој уметности као у уметности глуме, није присутан, тако рећи, анатомски, телесно...


Пише: др Драшко Ређеп

Небеска удица

Исто у овом марту, на новосадској премијери најуспешнијег нашег филма на тему из балканских, исто наших ратова деведесетих година, „Небеској удици” Љубише Самарџића, било је наједном као пре рата. Филм ме је подсетио на ону такозвану малу црну хаљину Коко Шанел коју свака жена треба да има у својој гардероби. Баш тако: наша кинематографија, после свега што јој се дешавало, а и шта је она нама, као тест властите снаге задавала, заслужила је такав филм. Чист у изразу, нимало патетичан, носталгичан, једноставан, надасве узбудљив. То никако није филм о губитницима, него баш о искри тог нашег сизифовског напора превазилажења.

Драги мој Смоки је, као редитељ, срећно прецртао први пасус. Филм је одмах усред наше трагичне збиље, прошлогодишњег рата ваздушног а патњи земаљских. То како у њему играју Глоговац, Којо, Бјелогрлић, Софреновићева свакако је досад невиђено у нас: природно, као први и последњи пут. Скандирајући, попут навијача неког кошаркашког клуба, њихова имена, одмах схватамо да им треба додати и име глумца који је, ако сам упамтио, први пут на филму, играо Турчиновића и о коме ће се тек знати.

Филм има логику вретена. ако је то увек било са најбољим филмовима. Свеједно да ли су се звали „Нешвил” или „Свадба” (овај потоњи је режирао Анджеј Вајда, у једном истом ритму свадбеног весеља и истог рефрена).

„Удица” се, свакако, неће допасти оним сметеним чистунцима који, ни у животу, ни на великом а ни на маленом екрану, не маре псовку, а својим пријатељицама и женама поклањају, уместо бокора цвећа, чак ни китицу, него бледуњави, импотентни цветак. За рођендан или 8. март.

У нашим балканским ратовима се свакад убијало, силовало, клало, умирало, рањавало, крало, пило, туцало... И огромно много псовало. Псовка је, тако, постала наш знамен, наша слобода, наша страсна експресија.

„Небеска удица” својој публици, омамљеној мартовским малим даровима, надасве нуди... киту.

Немојте много марити оне који нису видели тај чисти филм о нашим ратним данима. И који после њега нису имали сузу у очима.

Филм је мој хлеб

Душан Станковић

Ја нисам неко ко има потребу да се преиспитује. Захвалност дугујем само онима који су веровали да сам добар материјал за глуму и режију. Без обзира на године, нисам рекао последњу реч. Усправно корачам и не осврћем се на оне који ме клевећу

Када су својевремено, упитали глумца, режисера и продуцента Љубишу Смокија Самарџића, који би сан желео да му се још оствари, кратко је одговорио: „Да пропутујем остатком света који нисам прошао”. Затим је одао да још нико није смислио начин како да се усрећи свет.

А недавно поново приказивање серије „Врућ ветар”, у којој он игра легендарног Шурду, после толико година примљено је код гледалаца изванредно. У седамдесетој години живота, када прославља пола века уметничког рада, Смоки за „Новости” каже:

– Ја нисам неко ко има потребу да се преиспитује. Никоме нисам дужан! никоме не дугујем захвалност за пут који сам превалио, сем онима који су веровали да сам добар материјал за глуму, и за режију, и за дружење. И без обзира на године, преда мном су нови изазови и искушења. Много сам свој. Имам циљ, усправно корачам, гледам своја посла. Идем само напред и не осврћем се на многе злонамернике, који пишу лажи и неистине у својим листовима о мени и мојој породици! Блатећи друге, они праве „каријеру” и богатство. И нико да им доскочи, да се постиде, уозбиље, извине. Али, признаћете, оно што сам урадио у животу, то се не може избрисати гумицом.

Лаж прекрила истина

Тумачили сте улоге у 160 филмова, десетак серија, глумили сте и на „даскама које живот значе”. Сада сте и режисер. Које је од тих занимања било најближе Вашем темпераменту?

– Сва три су динамична и траже трагалачки инстинкт, темперамент и истрајност у раду. Док сам био глумац, често сам „режирао” своје ликове, да бих данас, као продуцент, задовољио своје амбиције и стао иза камере. А, да ли је то добро што радим, нека пресуди публика. Неумесно је да као уметник судим и говорим о својим делима. Зато постоје критичари.

Играли сте у „Козари”, „Неретви”, „Диверзантима”, „Валтер брани Сарајево”, „Сутјесци”, „Бомбашу”... Шта су за Вас ови филмови били некада а шта данас?

– Гледајући из угла када сам их снимао, они су за мене били изазов и појам. Данас су део оје биографије. То је био мој хлеб и основно занимање. Остала су сећања на многе колеге, којих више нема.

Историју увек пишу победници. Ко је сада победник, а ко побеђен?

– Ако сте мислили на политичка збивања у којима живимо, на дане после 5. октобра, онда морате да имате на уму, да нам је потребно много снаге и мудрости да бисмо опстали, остали здрави и сачували унутрашњи мир. На политичкој сцени завладала је летаргија. Лаж је прекрила истину, људи су обесхрабрени и не верују никоме. Политичка сцена је као пиљара. У таквом окружењу нема ни победника ни поражених. Постоји само жалосна слика и прилика земље, која је на рубу пропасти и на репу уласка у Европу! Ко нам је крив што смо несложни? Ко нам је крив што немамо смисла за везу са светом, са суседима? Ко нам је крив што немамо лобисте, неопходан политички кишобран, да се сачува земља? Ко нам је крив што не бранимо истине, ко нам је крив што нам је законодавство немоћно да оствари многе пресуде. Скарадности и псовке заузеле су простор на многим телевизијама. Куд се дену морал? Мене моја будућност не брине. Али, постоји питање: шта ми то остављамо нашој деци. Каква их будућност чека?

Било је и оних других филмова као што су „Сан”,„Јутро”, „Подне”,„Смрт господина Голуже”, „Кућа поред пруге”, „Заседа”, „Специјално васпитање”. Они су исписали историју српског филма, зар не?

– Ови филмови су приказали друго лице рата и наше стварности, лице које храбри и чија енергија задивљује. То лице донели су млади лавови, даровити и смели редитељи и продуценти. Њихова визија уклапала се у концепт озбиљног; истинитог и искреног филма. Њихова дела проширила су простор слободе стваралаштва и унела нову етику и естетику. Дошла су као „буђење пролећа”, као реакција на филмове који су само величали победнике.

Ја сам дисидент

За улогу у серији „Врућ ветар”, добили сте Гран при у Италији. Освојили сте више Златних арена у Пули и „Златног лава” у Венецији. Шта за Вас значе та признања?

– На моје трофеје одавно је пала прашина коју више не бришем. Са наградама сам добијао „непријатеље”! У Пули, Херцег Новом, Нишу, дружили смо се једни с другима све до доделе признања. А када дође тај „судњи” дан, одједном се све промени. Колеге поред вас пролазе као поред „турског гробља”! Са фестивала победници су одлазили као „кривци”. Успех се код нас тешко прашта. Кад не могу да вам парирају, људи вам завиде.

Живимо у времену у којем су порушене многе вредности и идеали за које се човечанство одувек залагало. Како Ви налазите излаз из тог хаоса?

– Примајући Нобелову награду Харолд Пинтер је рекао да живимо у свету у коме не постоје јасне разлике између оног што је стварно и оног што је нестварно, између оног што је истина и оног што је лаж. Својом поруком Пинтер је имао за циљ да погоди моћнике са запада, али он, по мом мишљењу указује и на нашу политику и на наше политичаре. Питам се, да ли је нашим политичарима стало до истине, изласка из ћорсокака, или само до очувања моћи? Очигледно, да им је стало само до моћи.

Да ли смо као народ у безизлазном положају? Има ли спаса за нас?

– Могу да говорим само у своје име. Ја себе никада нисам видео у безизлазној ситуацији. Никада нисам био у групи очајника. Мислим да сваки човек треба да тражи свој пут, народски речено – да потрефи врата. Настојим да увек видим светлост на крају тунела, а кад је се дочепам, радујем се као дете. Дружим се са онима који носе оптимизам, који ме не гуше, којима верујем и које волим и поштујем. На ветрометини свога живота, гледам своја посла и држим кормило да ми не испадне из руку. Можда је то себично, али је једино могуће. Не припадам ни једној партији и зато моја жена тврди да сам дисидент. Ја се с тим слажем. Цену плаћам! А има и многих којима се не бих клањао!

Не вреди кукати

– У свакој професији има гладних, па и у нашој – каже Смоки. – Уосталом, свако је одговоран за избор професије. И мора да буде спреман на ризик који она носи. Ако је даровит, вредан и радан, кад тад ће ископати свој „камичак среће”. А данас, у овој нашој чемерној земљи, има гладних у свим професијама. И не вреди кукати. Треба мењати стварност како би нам сутра било боље.

Моје ружичасте наочаре

– Не постоје идеална времена, нити ми живимо у најгорим – каже Смоки. – Ако нисте у стању да се борите и ако вам је свако други крив, онда бар не сметајте онима који су спремни да се ухвате у коштац са искушењима времена. Јер, и против хаоса има лека! А то су те моје ружичасте наочаре кроз које гледам, нешто превидим, нешто нећу да видим, а са неким не желим ни да се сретнем, ни суочим. А ако ме нешто тишти, онда то делим са својом супругом Миром. Уосталом, изабрао сам трновит пут уметника, за који је потребно много стрпљења, енергије и упорности.

Пролеће и смрт

Писано у време бомбардовања Београда

НИН 13. 5. 1999.

Недавно сам видео толико узбудљив, поетичан, а надасве прелеп и узвишен Бењинијев филм „Живот је леп”. Филм је имао додатну снагу јер сам га гледао у атмосфери хука злокобних сирена, фијука граната, разорених објеката, гарежи, недужно побијених људи. Улица ме дочекује сабласно. Мешају се слике филма и јаве. Мркли мрак. Долазећи кући, не да ми ђаво мира. Окрећем телевизије света, тачније, масмедијске мастодонте: Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Скај Њуз, које имају скраћенице као тајне полицијске службе. Покушавам да нађем озбиљније разлоге за ово бесрамно беспуће које нам чине Америка и Европа. И не налазим ниједно оправдање али ни релевантан алтернативни глас осуде зверског напада на нашу земљу, сем неколицине великих: Хендкса, Конрада, Пинтера... Верујте ми, нисам згранут! Али, пребацујем себи, што сам постао роб „буљења у телевизије света” и буђење беса и једа у себи, пред толиким неистинама и бесмислицама. Слежем раменима и сашаптавам себи да ничија није довека јер је све у животу релативно. И рађање и умирање. И љубав и мржња. И радост и суза. И срећа и несрећа. И све има свој ток и свој крај. И нико није поштеђен тог краја. Није то резигнација, већ додатна снага и пркос, ако хоћете! И баш зато пишем.

Подло, из ваздуха, ласерском и компјутерском технологијом, фасцинирају и застрашују свет, као у нижеразредним филмовима „Рата светова”. Фасцинирају примитивне. Обрушавају се, убијају, сатиру, руше и спаљују све што је ова земља муком градила и саградила. Овако како је кренуло, све ће претворити у пепелиште. Али, оно што задивљује, нема страха, јаука, грча на лицу, једном речју, нема немоћи. А, који смо ми тек свет! Неки дан чујем на улици да ће „на пепелишту нићи цвеће које ће мирисати на Србе”. Европа ће се тога дуго, дуго студенти а Америка сеирити (они не знају ту реч). Какав цинизам! Зато, Европо, уразуми се...

И тако већ недељама. Без објаве рата, без права да се равноправно и херојски боримо, лицем у лице са освајачима, за очување свог ега, своје слободе. И посежем за једним стихом, када су нам очеви освајали слободу у Другом светском рату са савезницима, на жалост, садашњим непријатељима, „деветнаест на једног, о зар се и то може”?! Да, ми смо Срби. Да их подсетим, да је сваки пакт ратно савезништво против „неког”. И да их подсетим да НАТО није „партнер за мир” већ творевина зла која ће једног дана и њих да прогута. И зато, нека европске земље од угледа, што пре спознају и схвате, да ће их амерички загрљај стајати главе.

Ако је страст према новцу корак ка злу, онда је зло уносан посао. Евидентно, да је Америка закорачила баш у тај муљ. Да ли је Европа подлегла страху пред снагом моћника, питање је сад? И не могу да поверујем да није свесна последица које њихово насилништво, за неке саучесништво, носи сутра.

Да их подсетимо, ако човек убије човека, постаје убица. Ако убија на десетине хиљада, постаје освајач. А њихов крај се зна. Ех, како је то дивно испричао Бењини у свом филму „Живот је леп”!

Светски мир је запао у ћорсокак захваљујући Горбачову. Он је започео „перестројку” Совјетског Савеза, поцепао своју земљу и унео немир међу дијаметрално различитим верским и националним заједницама. Евидентно, да није припремио противплан стабилности своје земље. Везао је две дуго растављене немачке државе, цивилизацијски потез, признајем. С правом укида Варшавски пакт и Јалту. Међутим, овим потезом Горбачов уноси неравнотежу светском миру, на тасу Истока и Запада. И оно што мене тишти, аминовао је цепање оне Југославије, дајући концесије Геншеру да започне лом на овим просторима... И тако редом.

Док се руши Исток, појачавају немири, ствара хаос, падају главе, Запад се у миру, без трзавица, богати и консолидује, а НАТО, њихова творевина, јача се и шири. У његов загрљај хрле многе земље, до јуче чланице Варшавског пакта. А мале земље, к’о мале земље, хрле у загрљај јачем, верујући да ће им бити боље „боље с њима него без њих”. Брзо су заборавили искуства загрљаја „братског Совјетског Савеза” и ’46. и ’48. и ’68. годину.

У међувремену, Америка осваја васиону и ласерску ратну технологију која, признали ми то или не, фасцинира.

А ми, као земља на међи различитих вероисповести, као и раније у историји, нисмо могли да будемо изузети. Можда смо били неспретни у потезима које смо повлачили? Можда је дипломатија могла да буде мудрија, хитрија и паметнија. Кажем, можда.

А данас се срећемо са могућношћу уништења планете Земље. И питам се, да лиј е у свету могуће живети без пријатеља?!

И зашто смо баш ми то пусто острво у мору?!

„Ми смо луд народ”, потврђујем оно што је рекао покојни Јова Рашковић. Ипак, живот је леп!

Љубиша Самарџић,

Београд

Godine 1988. Samardžić sa sinom Draganom (na žalost, pokojnim) otvara producentsku filmsku kuću “Sinema dizajn“. Od tada do danas snimio je 13 igranih filmova. Rekordno u Srbiji (svakih šesnaest meseci – film!). To su: “Noć u kući moje majke“, “Policajac sa Petlovog brda“ (prikazan u svim zemljama bivše JU) a nedavno ga je otkupila i najveća kineska CCTV, ali i Bugarska, Rumunija, Rusija, Čehoslovačka i Mađarska), “Bulevar revolucije“, “Kaži zašto me ostavi“, “Ubistvo sa predumišljajem“, “Stršljen“, “Točkovi“, “Nebeska udica“, “Nataša“, “Ledina“, “Jesen stiže, Dunjo moja“, “Konji vrani“, “Bledi mesec“.

Snimo je i dve popularne TV serije “Policajac sa Petlovog brda“

12 epizoda i režirao TV seriju “Jesen stiže, Dunjo moja“ 13 epizoda.

Ljubiša Samardžič, reditelj čiji je prvi korak u drugoj profesiji neočekivan, pa i rizičan. Jer, on mora da se ne samo iznova dokazuje nego i da štiti ugled svoga prethodnog dela, glume. Teniser koji na sledećem turniru ne odbrani titulu sa prošlog, gubi ogroman broj stečenih poena. Isto je to moglo da bude sa Ljubišom. Ali, sve je volja i vera u sebe, a dar i iskustvo pred kamerom su tu da radom dokažu tu svoju volju, ambiciju.

Za vreme sankcija i ostalih jada koje su nam pričinili nekadašnji saveznici u Prvom i Drugom svetskom ratu,te i bomabdovanje Beograda,latio se i svoje prve režije filma “Nebeska udica“ čija je najava debija bila samo šlagvort da sa nekoliko sažetih reči predoči svoje repertorasko opredeljenje svoje produkcije i režije. Govorio je da će produkcija “Sinema dizajn“ biti sve što je oko nas i u nama, životi ljudi naših poslednjih dvadesetogodišnih dana.

Filmovi na čijoj će slici svako moći da vidi sebe, svoj gnev, sumnju, nadu, protest. Jer ova umentost je na realnost svojom prirodom, sudbinom predodređena. Neće biti komercijalno sračunati, laki i za dobru probavu.Ali, ni opori, gorki.

Programski plan je jasan, dobar, te preostaje da svoje realističko osećanje života razmatra u mnogim njegovim ispoljavanjima, protivrečnostima, sukobima, dramama. Ne samo sumnja i gorčina. Ne zaboravlja da u savakom zlu ima i nečeg dobrog, da dramatično može pokadšto da bude i humorno, onako kako je to u svojim velikim delima radio klasik poetskog ralizma Žan Renoar. Samardžiću, vrsnom komičaru, nadajmo se, to neće biti teško. Najveći takav uspeh postigao je u filmovima toga, realističkog, sadržaja i stila.

Režirao je posle prvog, pet svojih filmova: “Nataša“, “Ledina“, “Jesen stiže, Dunjo moja“, “Konji vrani“, “Bledi mesec“. Režirao i TV seriju “Jesen stiže, Dunjo moja“.

Prvi film mladih reditelja mahom je skup mnogoga što je video, saznao i naučio. Groznica debija i pojačana težnja da uspe te sve što može i ume u to ulaže. Neizbežno da se u svih, pa donekle i u Samardžića, pokazuje u rasporedu dramski bitnih od slika koje su to manje, zapravo propratne, ali ne bez izvesne funkcije. To nije neznanje, već neiskustvo koje se stiče. Ali, on pouzdano vlada svojom voljom i uspeva da usred rata, bombardovanja, uveri u snagu ljudi time egzistencijalno ugroženih. Stanje haosa u Beogradu 1999 između bombi i sirena. Grupa sportskih zaljubljenika, košarkaša, nastoji da razrušeno igralište obnovi da bi sebe i porodicu sačuvali od novih nesreća,ali i da bi time metaforičkom odmerenošću, suptilno, iskazali prkos i prezir prema nasilju.

Priča o tim ljudima koje je rat skupio sa raznih strana je jednostavna, dnevnik iznuđene porodice mozaičke strukture čiju sumornu suštinu razgaljuju prizori i replike vedrijih tonova, ironičnih slika i toplih ljudskih saosećanja. Mnogi naši, posebno kritičari sa raznih strana sveta, izvanredno su film dojmili, pišući nebrojene pohvale. Američki “Verajeti“ kaže: “Uzbudljiva saga o ratu, sportu, pivu i ljubavi“, a debi Samardžića je zadivljujući“.

“Ledina“ - godina 1995, ona kada se naša subina rešavala u Dejtonu. Ona,kada se u jednom novobeogradskom bloku skupila nesreća. Svet za koji bi se reklo da Samardžića najpre i najprisnije dira, da je čovekova nevolja njegova primarna tema. Nužda nedužnih je za njega i moralni i stvaralački motiv. Tu ih je zlo sabralo da bi postali svedoci, kako dečaku jednog srpskog, mešovitog braka ne da da se s njima igra jer mu je majka iz Hrvatske. Oni iz bloka drugačijeg roda ne daju mu da s njima igra fudbal. Kad jedan Musliman čisti pred kućom da napravi mali vrt, neki meštani ga sprečavaju. Sve biva zlokobno i za njega i za mešane porodice. Dakle, rat ne kao čin po sebi, već njegove tragične poseldice, što reditelja isključivo inspiriše. (Film koprodukcioni: “Gral film“ Zagreb, bugaska TV i TV BiH). Film koji pruža ruku razumevanja i solidarnosti.

Za Samardžića film je to što je priroda samog života, koju, mađutim, on ne kopira, nego nastoji da je krepi, obnavlja. Strana mu je svaka cerebralna fantastika, jer je stvarnost jedina istina. A ona nije samo s lica te ako je tako gledamo nje nema. Sve što postoji ima i drugu stranu, naličje. To je Ljubišina, tako reći, opsesivna vizija, s tim što njegov angažman nije volja sama, već odluka da na njihov odnos utiče i možda regeneriše. Težimo novom, makar s prva,i ne bilo bolje!

To pokušava u “Nataši“,njegovoj drugoj režiji,ne slučajno radjenoj pre i posle 5 oktobra 2000-te godinea, čija su zbivanja upravo tako, kontraverzno, životom data:čovek između ljubavi i kriminala. Središni subjekat drame je 17-godišnja devojka (Tijana Kondić) “Zlatna arena“ u Puli. Nataša, ćerka policijskog inspektora koga su ubili kriminalci. Tužna, bolom gonjena, Nataša krade mobilne telefone da ucenjuje mafijaše za koje veruje da su krivci očeve smrt. Među njima su i neki policijski žreci. Šalje im preteće poruke da bi izazvala sumnje i sukobe s namerom da se međusobno obračunaju. Zaplet se širi, jer se izvesni knjižar, čiji je školski drug egzekutor mračnih policijskih naređenja, zaljubljuje u lepu Natašu...

Taj bizarni krimi-ljubavni dosije reditelj spretno vodi, iskustvom veštaka toga žanra. Više od 375.000 gledalaca u nas i u bivšim JU-državama.

Prikazan je na više stranih festivala dobivši nekoliko prvih nagrada. Taj dosije, međutim, je samo privlačno i vrlo zahvalno sredstvo za dramu šireg društvenog smisla.

Kriminal koji je najčešće povezan sa onima kojima je dužnost da zakon štite izaziva opasnu eroziju morala koji razara i zakon i zla iskušenja ljudskog i društvenog etičkog zdravlja.

“Konji vrani“ i “Bledi mesec“ su razrada trilogije“Jesen stiže, Dunjo moja“.

...Uspeli ste,kome zato zahvalnost najviše dugujete?-„Majci,porodici, a ko zna šta bi samnom bilo da se nisam oženio Mirom...U životu,nekog moraš da voliš da bi bio srećan.“.