УВОДНО ОБРАЋАЊЕ
Скупили смо се у ово хладно децембарско вече топлих срца, иако је студена наша зебња за Косовом. Скупили смо се под овим кровом у који се улази кроз први праг Србије, како нам је тај пролаз завештао онај кроз чије дело говоримо о нашој кући. Ми овде кроз Милића од Мачве говоримо о нашој историјској и духовној кући, а Крушевац је и његов духовни град.
Идентитет нашег града је и део његове духовне заоставштине. Душе градова су одувек тражиле своје уметнике, песнике, филозофе, градитеље и привреднике, заљубљенике у његове визије. Тражиле су своје вернике. Какав је за нас Милић од Мачве.
У нашој вечности прво смо је тражили у честитом Кнезу и Кнегињи. У Деспоту Стефану. И Јефимији. И Оливери и Јелени. У Константину Филозофу.
Али смо је тражили и у оном који ће много година касније у саксији од лобања на Слободишту посадити миротворно цвеће, из чијег ће се семена, у тој великој животворној материци родити синтагма: хлеб и слобода исто су нама. Љубав и слобода једно су нама. Исто су, и једно су нама, без обзира на оне који су нас овде изгањали из тог суштаства. Душа Крушевца тражи Бранка и Добрија. И Антонија. И Адама Стошића. И оног мајора Гавриловића који је за одбрану града више пуцао речима, и Биничког који је више пуцао нотама. И Миту Симића, Југу. И Радула, Моравског и Мићића. И оног који је реч мир исписивао на матерњем језику.
Тражи и овог нашег духовног родјака који је ,,вољеном царском граду” поклонио једну фреску, један споменик и једну Галерију. Са 150 слика. Једну по једну. Милић је у чину даривања схватио да је лепше дати дар, не дај Боже да Крушевац то није дотакло. Милић није дошао да тумачи Крушевац, нити му је Крушевац ишао на тумачење. Овде се десило органско духовно јединство које не морамо да објашњавамо ми, то ће објаснити Историја.
Овај величанствен национални ансамбл српске историје у његовој ликовној кичици више не може бити ван идентитета нашег града. Он је постао део његове душе – наравно не само зато што је велики део овог циклуса директно мотивски везан за Крушевац.
Нека су овде са нама и сви они који творе душу Крушевца, које сам као и ви имао у мислима, али их не можемо све поменути. Нек сви овде будемо са његовом мај-ком Десанком, која се овде зове мајка Јевросима, као што се моја зове Олга, а верујем да се, у овом тренутку када нам се догадја одбрана нашег идентитета на Косову, свака наша мајка зове Јевросима. Која у Плачу Матере божје распете на Косову призива на веру, љубав и наду. Кроз те идеје које су вечне, и тај плач, који је садашњи, Милић је у српској богињи правде, у Мајци Јевросими понудио српско национално срце.
Нека свака нација има право на срце своје мајке. Нека ми имамо право на своју Јевросиму. Нека нам нико не замери, ако вечерас, у Милићевој Галерији, с тим срцем будемо нежни.
Љубиша Бата Ђидић
ПЛАЧ МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ
НАД КОСОВОМ – ПРВИМ ПРАГОМ СРБИЈЕ
Словар за Милића
ГАЛЕРИЈА МИЛИЋА ОД МАЧВЕ
„КОСОВО, ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ”
Културни центар, Крушевац, 2008
ПОСЕБНА ИЗДАЊА
Редакција:
Др Павле Бубања, Небојша Лапчевић, Вељко Стамболија,
Љубодраг Обрадовић, Љубиша Ђидић
Уредник
Љубиша Ђидић
У Галерији Милића од Мачве ,,Косово први праг Србије” у Крушевцу, Друштво љубитеља уметности овог сликара организовало је 15.12.2007. духовну академију о теми Плач Мајке Јевросиме над Косовом, првим прагом Србије.
Мотив је био традиционално децембарско окупљање Милићу у сећање (иако Галерија тог дана и даље није била отворена за јавност) а пред најављено противправно признавање независности Косова.
Бираним речима скуп је поздравио Драги Вешковац старешина цркве Лазарице а потом је хор ,,Свети Кнез Лазар” с неколико духовних песама отворио академију.
Председавајући скупа био је старалац Галерије Љубиша Бата Ђидић, поетски блок је водио Небојша Лапчевић, а филозофски – др Павле Бубања.
Овај зборник садржи и текстове оних који су били спречени да присуствују академији, а такодје и телеграме, писма, електронске и телефонске поруке.
SKORAŠNJI KOMENTARI