Почетна страна
Rasinske Hronike 7
Rasinske Hronike 7
Ovaj put sam odlagao ali morao je da se desi. Put do Rasine, reke od Kruševca.
Mogao sam da biram put do reke, bilo mi je svejedno, ali odabrao sam put kroz grad, Vidovdanskom, kroz Bronks (gde sam kupio doručak) pa još pravo. Iznenadilo me je koliko je to pravo, pomislio sam da nema više reke od kada sam zadnji put tu prolazio. Prašina i automobili i onda i reka. Teče u istom pravcu kao i prošli put.
Hteo sam da odmah siđem ali nisam, zbunio sam se. Očekivao sam crkvu, ali naišao sam na spomenik crvenoarmejcima, misliio sam da su zamenili ta dva, nisu, crkva je bila skrivena prolećnim zelenilom (tamo sam pio vodu).
Onda sam sišao do sliva. Nije bilo gužve i to me je iznenadilo. Stari ljudi (oni još vole reku) i ja. Bilo je slobodnih klupa a ja sam seo na izbetoniranu stepenastu obalu, korak me je vodio u reku.
Ne bih se u Rasini kupao ni tad ni sad, nisam od onih koji lako ulaze u otvorene vode, umesto toga kupao sam pogled u nju, tačnije prao sam ga. Tekla je, neumorno, sa desna na levo od moje strane obale. Išla je kako je išla stotinama godina. Hiljadama.
Dugo sam gledao razmišljajući o metaforama. Život je jedna reka, svi smo to čuli, ne slažem se. Zato što teče? Život ne teče, možda ističe... život ponekad teče ali to su kratki intervali, brzi rafali između mrkih jezera i suvih korita. A teku i druge stvari, sve gušći oblaci na nebu, tekao je saobraćaj na mostu više moje glave, tekao je vetar preko mojih leđa pa i misli moga uma. Možda to reka najbolje radi ali reka nije život, život ne voli da teče, najsrećniji je kada miruje, uživa, kada ne mora da se bori, kada je sve po starom. Tek kada dođe očaj, ono grabi, beži i teče.
Onda sam video nešto što mi je polakomilo svu tu teoriju. Spustio sam pogled sa toka na stepenasti beton i video kako iz sitne pukotine niče zdrava kamilica, procvetala. Njihala se na vetru i pobedila me je svojim argumentima. Život jeste borba, život zauzima prostor, hrani se, istrajava da ne umre snagom svih pora svog postojanja pa se i zamnoži te nastavi ciklus još jedan krug.
-Ali nije reka, Kamilice.- rekoh ja cvetu- Život je most a reka je sve ostalo što dolazi, što prolazi kroz život, i voda i ribe i granje. Pa most kako se postavi i koliko izdrži, dok i sam ne postane reka da svojim ostacima gulji druge mostove.
Kamilica je klimala svojim laticama.
-Više bih voleo da sam most nego reka, svakako.- nastavih ja- Jer kroz most sve prođe i ode a reka sve što ima sa sobom nosi dok se ne rastoči.
Na to Kamilica nije znala šta da mi kaže. Čekala je svoju pčelu, verovatno, gubila je fokus. Pogladio sam njene latice sa namerom da je uberem i popijem, ali nisam. Lepa je, zdrava je i usamljena u svom betonu, kao ja na svom. Braću ja ovde dogodine kada se bude valjano razmnožila.
Nemanja Petronijević
ОДЈЕЦИ ФЕШТА- ОШ "ЈОВАН ПОПОВИЋ"
Bioskop Kruševac- Repertoar od 27. maja do 2. juna 2021.
JAKARI
U 16,oo i u 18,oo
Žanr: Avantura, porodični
Traje: 83 min.
Jakari, najmlađi pripadnik Sijuksi indijanskog naroda sam kreće u potragu za Malim Gromom, ponijem za koga kažu da je neukrotiv. Na tom putovanju, na kom se po prvi put u životu nalazi potpuno sam, posećuje ga Veliki orao, totemska životinja koja mu daruje veličanstveno pero, kao i neverovatnu veštinu – da razgovara sa životinjama.
Cena ulaznice: 200,oo dinara
OSINJA MREŽA
U 20,oo
Žanr: Triler
Traje: 123 min.
Havana ranih ’90-ih. Kubanski pilot Rene Gonzales otima avion i beži sa Kube ostavljajući za sobom voljenu ženu i ćerku. Novi život započinje u Majamiju. Njegov primer slede ostali kubanski prestupnici stvarajući svoju obaveštajnu mrežu. Njihova misija je da se infiltriraju u nasilne organizacije koje su protiv Fidela Kastra i koje su odgovorne za terorističke napade na ostrvu.
Cena ulaznice: 200,oo
Kontakt: 421-208
Обавештење о отказивању представе
Представе Медицинске школе, заказане за уторак, 25. 05. 2021. у оквиру ОДЈЕКА ТИН ФЕСТА се ОТКАЗУЈУ.
Радионица за децу ОБУЦИ ДРВО
Rasinske Hronike 6
Rasinske Hronike
Otišao sam na Kosturnicu da sednem. Imao sam sendvič sa sobom, kupovan, šunka, jaje kuvano, tri kriške kiselog krastavca i dva kruga providnog celofana da ga drže. Bilo je jutro i bilo je sunčano, ono vreme u godini kada se mrzneš u hladu a čim izađeš na zrake sunca krenu graške znoja da se okupljaju na mestima gde se garderoba preklapa. Ja sam se, naivan, obukao između ta dva klimatska stanja, nisam hteo da biram stranu.
Ispalo je da su sve klupe bile zauzete ili poluzauzete a pošto nisam hteo da delim sendvič ni pogledom, odlučih se da se smestim nešto dalje, na rub spomenika “prijateljstva Grčke i Srbije”, okrenut da gledam sveže pokošenu travu.
Gotivio sam taj spomenik. Daleko od toga da mi je činio katarzu ali mi je pričao priču između redova. Srbija i Grčka, majke, zagrljene i oslonjene jedna na drugu, zagledane ispred u nešto, gledaju sa strepnjom, kao da usud čekaju. Jedna je malo iza druge, krije se. Nisam ni znao koja je koja, bitno je da su bile bliske, u nedaći. Postojao je mit vezan za ovaj spomenik: Kaže, toliko su ga premeštali po ovoj Kosturnici zadnjih godina da ako ubrzaš to vreme, videćeš kako majka Srbija i majka Grčka plešu valcer. Što se mene tiče, sada su bile na pravom mestu, u skromnom uglu , nenametljive, tihe, majčinski spremne da podele parče platoa za mamurnog prolaznika da pojede svoj sendvič.
Dok sam obrtao onaj celofan da dođem do jestivog dela počeo sam da igram svoju opsesivno kompulsivnu igru koju igram često kada sam sam i kada sam dokon. Naime, kada mi otpočne dan ili kada promenim grad ja zveram u ljude, tražim poznato lice. I kada naletim na poznato, tu se zaustavim, zavisno kakav mi je odnos sa tom osobom, takav mi je ceo dan, to je moje sujeverje.
Sendvič sam jeo polako i tupo. Bio je to klasičan sendvič sa šunkom, nije mogao biti ni bolji ni gori. I do trećine jeđe ne videh nikog da mi upali lampicu, prolaznici sve stari ili poslovni, nisu moji ljudi izgleda. Negde na drugoj trećini sendviča videh ili mi se učini da videh nastavnika svog od petog do osmog razreda, kako prolazi tek na drugom kraju parka. Kao nastavnik bio je blago neurotičan i pomalo sam ga se plašio pa sam odlučio da to ipak nije on i da ću dalje čekati vesnika svog dana.
Pri samom kraju sendviča, kada sa već krenuo da se borim sa zalogajima, ugledah nju, bivšu, ali ne sad tamo neku bivšu već bivšu devojku što mi je još uvek sveža rana. Nesvesno sam ustao da je bolje pogledam i tu sam se zeznuo jer me je videla i prišla.
-Zdravo.- rekla je
-Kako si?- rekao sam bez zdravo.
-Evo, dobro sam, završavam neke poslove.-rekla je
-Evo, i ja sam dobro.- rekoh bez da me pita- izašao malo da izbistrim misli.
-Lep je dan.- reče
-Jeste.- rekoh stezajući sendvič.
(pauza)
-Pa, kako ti idu misli?- upitala je
-Evo, upravo mi je stigao nov materijal.
-Uživaj u tome.- okrenula se i nastavila svoj put- Vidimo se.
-Hoću, hvala.
Otišla je. Ostavila me sa mislima i sendvičom, jedan kolut krastavca otkotrljao se u travu. ostatak obroka sam okačio o kantu.
Seo sam ponovo, naslonio svoja leđa na hladne skute majčinskih država i zagledao se u nebo i krošnje, bio je to lep prizor i slikao bih ga da nisam mislio da će ljudi misliti da pravim selfi.
Tada su mi misli pogurale naum: Ipak je ono bio moj nastavnik iz osnovne, moj vesnik. Dan će mi biti neurotičan i strašljiv, alternativa je svakako bila gora.
Nemanja Petronijević
