Почетна страна

Креативна радионица „Мала шваља великом дрвету“- други дан

Изложба старих честитки "Свет жене"- ОТКАЗАНО

Часопис за културу и уметност ПУТЕВИ КУЛТУРЕ 31 - рубрике ЕСЕЈИ и РАЗГОВОРИ

Рубрика ЕСЕЈИ у PDF формату

Рубрика РАЗГОВОРИ у PDF формату

Rasinske Hronike 2

Penjali smo se na Bagdalu, brdo oko koga se Kruševac uvijao. Hodali smo polako. Bilo je neobično rano za nas da se sretnemo ali kada rano ležeš rano i ustaješ, nema tu pomoći.

-Postavili su žicu?- upitao sam zastavši.

-Kao što vidiš. – potvrdio je.

-Šteta.- rekoh i to sam mislio. Žica na koju sam se žalio bila je na kamenoj ogradi koja je opasivala veliko imanje na padini Bagdale pred sam vrh. Samo imanje nije igralo ikakvu ulogu u mom srcu ali ta ograda, bila je prava stvar. Išla je stub pa luk, stub pa luk duž puta nekih dvestotinu metara, bila je dovoljno široka da na nju sedneš, dovoljno dugačka da u nju legneš, pošteđena vetra i čak udobna. U lepo vreme nije bilo neobično videti punu ogradu, po grupu mladih na svakom luku.

-Čuvena ograda...- ote mi se iz usta.

-Pa, ne znam baš koliko jedna ograda može biti čuvena..- čuo sam da drug odgovara, bio sam zagledan između zgrada u izmaglicu u daljini, bila je purpurna.

Što da ne bude čuvena? Nešto je valjda čuveno ako se vazda čuje o njemu što implicira da neko priča, to je jedini kvalitet čuvenosti. Možeš imati čuveni gelender, čuveni znak za skretanje u levo i čuvenu ciglu. Znao sam sve to ali ovakva argumetacija ne bi pomogla jer je drug sa kojim sam naginjao prirodnim naukama, trebali su mi dokazi.

-A šta je sa Kineskim zidom?- upitao sam.

-To je zid.

-Koji se kako razlikuje od ijedne ograde ikada?

-To je...- počeo je- ..ne, Kineski zid je više ograda nego zid jer... nema plafon.

Ovo me je pomelo u promišljanju. Da li je imanje plafona kvalitet zida? Ograda svakako ne poseduje plafon i samim tim je...

-Stani.- rekoh okrenuvši se ka njemu- Zid se tako zove jer se zida. Kamen na kamen i cigla na ciglu.

-Ova ograda je zidana.- reče on i pokaza na čuvenu ogradu.

-Onda je ujedno i zid.- rekoh tmurno i krenuh uz brdo, ova tema me je umorila.

Na samom vrhu brda bio je gradski park, suva stabla nadvisivala su se nad stazu posutu žutim lišćem. Bio je februar i sve je podsećalo na jesen.

-Hoćemo li?- upita drug pokazavši na razlog zbog čega smo se i popeli na brdo, stazu za trčanje koja je vodila oko parka.

-Znaš šta?- rekoh sedajući na obližnju klupu- Meni je za prvi put sasvim dovoljno razgibavanja. Milije mi je da sedim i uživam u miru.

Neko vreme me je gledao ćutke pa upita:

-Imaš li cigaretu?

-Imam duvan, smotaću ti.

Neko vreme smo sedeli u tišini i dimu a onda je on rekao stvar koja me je rastužila. Rekao je:

-Sve najčuvenije ograde su zidovi jer su tako najtvrđe.

N.P.

Креативна радионица „Мала шваља великом дрвету“

Новине Победа

МЗ и КУД „МИОДРАГ ВУЧКОВИЋ“ ЗДРАВИЊЕ

ПOДНО ЈАСТРЕПЦА,

НАДОМАК КРУШЕВЦА

РАСУЛО СЕ СЕЛО.

КАО ЗДРАВЉЕ ЈЕ

И ЗОВЕ СЕ

ЗДРАВИЊЕ

Сматра се да је село основано као насеље у првој половини XlV века. Претежно је овај простор био под храстовом шумом и пропланцима са бујном питомом травом. Предео су красили чести извори хладне воде, који су доприносили лепоти и живописности овог краја.

Постоје више легенди о томе како је насеље добило име Здравиње, а све се, углавном, своде на једну:

Кнез Лазар је са својом пратњом често ловио на теренима данашњег села Здравиња и околних насеља, која су у то време били под густим шумама и пропланцима, па је једном приликом излазећи на брежуљке узвикнуо: „Е, ово овде мирише на здравље“ , те по томе и оста Здравиње.

Од настанка па до данас познато је по шљиви и здравињској шљивовици, као и Здравињском сиру. Здравиње има три цркве, четвороразредну школу, Дом културе, здравствену амбуланту, апотеку, бензинску пумпу, пошту, три продавнице мешовите робе, пољопривредну апотеку.

Село има око 900 хектара обрадиве површине, и отприлике се сеје 350 хектара кукуруза и око 300 хектара пшенице. Остало је под ливадама, пашњацима, воћњацима и јагодичастим воћем. Велики број парцела је обновљен шљивом, а уназад неколико година велики број површина засађен је јагодом.

Што се тиче уређења села, урађено је и асфалтирано поприлично путева, а ове или евентуално следеће године очекује се и завршетак радова на водоснабдевању села са језера Ћелије.

А први кораци културе у Здравињу крећу 1948.године, и трају до данас. Драмска и фолклорна секција су вишегодишњи победници на такмичењу села Града Крушевца. Поред ове две секције имамо још музичку и рецитаторску секцију. Прва ликовна колонија на територији Града Крушевца , а и шире настала је баш у Здравињу давне 1973.године, и траје и дан данас августа месеца сваке године без прекида. Поред летње, од пре осам година настаје и зимска ликовна колонија под називом: “ЗИМСКЕ ЗОРЕ ЗВЕЗДАНОГ ЗДРАВИЊА“. 1990. године почиње манифестација „ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ“ у склопу које се дешавају следећи садржаји: фестивал “Звездана хармоника Србије“ ,, Звездано вече седме силе” и многи други не мање битни садржаји.

КУД-„Миодраг Вучковић“из Здравиња има огроман број гостовања по Србији, бившој Југославији, као и више од 30 наступа у иностранству. Данас друштво броји 67 активних чланова заступљених у поменуте секције КУД-а.

LADY OF ALEKSANDROVAC

САЈАМ КЊИГА РАСИНСКОГ ОКРУГА 2020-2021.

LADY OF ALEKSANDROVAC

МОНУМЕНТАЛНА НЕОЛИТСКА ФИГУРА СА ВИТКОВАЧКОГ ПОЉА

Lady of Aleksandrovac (Миладија), Venus de Župa (Гроздана), Madam de Vitkovo (Ружица) и Madame de Venčac (Кадивка) су пронађене 60-их година 20. века на подручју Витковачког поља, удаљеног 4 км од Александровца. Фигуре је први промовисао оснивач Завичајног музеја Жупе Милослав Бонџић, и у склопу његове веома плодоносне активности фигуре са Витковачког поља су стекле светску славу, како на Светској изложби у Ници 1991. године, тако и на изложбама у Данској и Великој Британији. У Завичајном музеју Жупе се чува укупно 24 фигур(ин)е које припадају винчанској култури.

Историју археолошких истраживања Виткова су обележиле краткотрајне кампање, углавном заштитног карактера. Емилија Томић и Обренија Вукадин 1969. и 1971. године су вршиле истраживања, обухвативши њима површину од 126 м² и дефинисале уобличиле прве закључке о локалитету. Е. Томић и О. Вукадин Витковачко поље датују у 5500/5450 – 4500 год. пре Христа, односно опредељено је у почетак Винча – Плочник I са елементима градачке фазе. Дебљина културног слоја износи у просеку 0,90. Аналогије за налазе са Виткова је материјал са локалитета Житковац и Фафос – Косовска Митровица, односно, Витковачко поље по карактеристикама материјала припада косовској варијанти Винчанске културе.

Након 20 година, односно 1992. године уследило је прво рекогносцирање Жупе александровачке, које је трајало свега неколико дана. Као подршка оснивању Завичајног музеја Жупе (1991.) у Жупу долазе Никола Тасић, Борислав Јовановић и Душан Мркобрад који обилазе неколико локалитета, али посебну пажњу поклањају Витковачком пољу. Но, археолошка истраживања нису настављена. Након нових 20 година уследиће две археолошке кампање заштитног карактера: под руководством Душана Рашковића, Марина Бугара и Гордане Чађеновић, 2001. године. Године 2003. је организована изложба ,,Витковачко поље у праисторији'' у организацији Народног музеја у Крушевцу и том приликом је објављен каталог.

Пројекат Заштитна истраживања на траси канализације на локалитету Витковачко поље је реализован 2019. године. Руководилац пројекта је археолог Гордана Чађеновић, стручни саветник др Адам Црнобрња. Екипу поред руководиоца чини археолог Сања Црнобрња Красић из Завичајног музеја Жупе.

Истраживања су трајала од 04. 07. – 14.08. 2019. године и том приликом је истражен простор у дужини од 95,80м, у ширини од 0,70м и са различитим дубинама ровова.

Ровови 1, 2,3,4,5,6 и 7 су се простирали у правцу север-југ, а ровови 8 и 9 у правцу исток запад, настављајући управно се на ров 7. У рововима који су се простирали у правцу север-југ је констатована спорадична појава артефаката винчанске културе измешаних са рецентним отпадом. Стратиграфска ситуација је била једноставна: испод слоја хумуса се налазио слој црне компактне земље са измешаним археолошким материјалом и рецентним шутом испод ког се налазио стерилни слој.

Траса будуће канализације је скретала у правцу запада и баш је на тој траси се налазио велики орах. Уз наше мољење да се не руши орах, пројектант је померио трасу рова, где смо му рекли и то ће заправо бити кључни догађај за наш финални резултат - налаз велике фигуре!

Ровови 8 и 9 су истраживани упоредо и у рову 9 је констатована другачија стратиграфија него у претходно откривеним рововима, јер се испод раније помињаног слоја црне компактне земље појавио слој жуте прашкасте земље (тење) а потом и културни слој – слој тамномрке растресите земље који је садржао велику концентрацију уломака керамике, пронађени су камена секира и камени нож. На релативној дубини од 1,5м се појавила вода, јер се поменути ровови пружају паралелно са реком Пепељушом, на неколико метара од обале.

У даљем току истраживања је настављено дефинисање стратиграфске ситуације у рову 8 и на релативној дубини од око 1м је констатовано да је ров пресекао винчанску кућу и то у дужини од 5,5м од источног профила. У другом делу рова, ка западном профилу се наишло на исти слој тамномрке растресите земље са великом концентрацијом покретног материјала, као у рову 9, и опет се на релативној дубини од 1,5м појавила вода. У источном делу, на простору претпостављене куће се копало у слоју црвене глиновите земље са траговима гарежи. На 1,2м од источног профила откривени су остаци пећи, која се састојала од поднице, затим 20цм ломљене керамике а потом слоја запечене земље дебљине 1,5цм. Пронађена је велика количина уломака керамике, камене алатке, једно коштано шило, фрагмент зооморфне фигурине и камени жрвањ, димензија 60 х 30цм. Највеће изненађење се догодило последњег дана кампање. На 3м од источног профила су пронађени фрагменти двеју монументалних винчанских фигура. У тој групи налаза пронађен је торзо, фрагменти главе, постоља и једна нога од једне фигуре и руке, ноге и део постоља друге фигуре, на релативној дубини од 1,2 м.

Дакле, прецизније говорећи о најновијим налазима монументалних фигура у Виткову можемо рећи следеће: фрагменти двеју седећих фигура су пронађени измешани на малом простору, на око 0,5м², између пећи и жрвња, у слоју црвенкасте глиновите земље. Након уклањања фрагмената фигура констатован је интензиван слој пепела и гарежи. На овом слоју су обустављена истраживања и целокупан простор је конзервиран до следеће археолошке кампање у којој ће се приступити целовитом истраживању винчанске куће коју је пресекао ров 8.

Прва фигура је пронађена скоро у целости, односно недостаје само једна нога (за коју постоји могућност да ће бити пронађена када се прошири ископ) и фрагменти седалног дела. Процењена висина фигуре је око 55цм. Пронађено је укупно 35 уломака фигуре од чега је торзо сачуван у целости (висина 24цм, ширина 24,5цм), масиван и тежак (2600гр), дебелих зидова са шупљином кроз средину тела. Може се уочити да је торзо ,,носећи'' елемент фигуре, с обзиром да су остали уломци тањих зидова и евидентно су били налепљени пре печења на торзо. Што се тиче украшавања, површина је глачана и украшена урезаним линијама, од врата преко груди до струка се укрштају две праве линије у облику слова Х, рамена су украшена заобљним линијама и чини се да је у питању одевни предмет који је имао пуфнасте рукаве, који се завршавају на самим лактовима, три урезане усправне, паралелне линије се налазе на стомаку. Руке су положене на бокове, виде се по четири прста обе руке и украшене са по седам урезаних паралелних линија. На леђима и код руку су сачувани трагови бојења црвеном бојом и то тако да је бојена свака друга трака између урезаних линија.

Када говоримо о уломцима главе, седам је уломака петоугаоног лица и шест уломака темена и потиљка. Лице има наглашене јагодице, дугачак, витак нос и благо заобљену браду. Очи су испупчене, уоквирене урезаном линијом, снопом густих урезаних линија у виду трепавица изнад очију и са по три урезане линије испод очију. Нос је уоквирен урезаним линијама и једна линија се налази по средини носа. Уста нису назначена. Од трепавица полазе заобљене урезане линије које иду до темена које је калотасто и наглашено једном кружном, урезаном линијом. Уломак потиљка има два дугметаста испупчења на месту где би се налазили мастоидни завршеци.

Постоље, односно клупа на којој се налазила прва фигура се састоји од четири фрагмента, две равне неукрашене плоче (14х8х0,8 цм и 13х9х0,8 цм) и два фрагмента седалног дела са три дугметаста испупчења. Фрагменти седалног дела затварају основу торза, односно шупљи су када се самостално посматрају. Остали фрагменти представљају делове бутина и пронађена је једна цела нога (12,7 х 3,5 цм) са несразмерно малим стопалом, која је неукрашена. Фигура је рађена од добро пречишћене земље, окер боје печења. На фигури нису истакнуте полне особености. Изгледом асоцира да представља високу и витку особу. Могло би се рећи да су рамена пренаглашена, али остаје отворено питање да ли се ради о одевном предмету или о наглашавању мишића односно снаге, што би могло асоцирати на мушку особу.

Поред поменуте фигуре пронађено је седам уломака друге седеће фигуре, односно две руке, две ноге и три уломка постоља. Руке и ноге су украшене урезаним линијама и ноге су мање витке и краће (10 х 5 цм) у односу на прву фигуру. Постоји могућност да се недостајући делови пронађу приликом проширења ископа. Фигура је рађена од добро пречишћене земље, црвене боје печења.

Сви налази који су пронађени у току ове кампање припадају периоду млађег неолита односно винчанској култури. Својим особеностима када је у питању украшавање и предстваљање лица припада косовској варијанти винчанске културе и најближе аналогије представља фигура из Предионице код Приштине, чувена ,,Богиња на престолу''.

Након завршеног пројекта реконструкције и конзервације витковачке фигуре и низа физичко-хемијских анализа, фигура ће бити представљена ширкој јавности у свој својој лепоти и монументалности и прославити и Витково и Жупу и Расински округ и Србију јер са својих 54цм висине предствља највећу праисторијску фигуру рађену од печене земље.

Сања Црнобрња Красић, виши кустос археолог

Чудесне жупске фигурине

Под појмом Жупа данас подразумевамо питому котлину у централној Србији, ушушкану између најлепших српских планина Копаоника, Жељина, Гоча и Јастребца. Речи чувеног српског и југословенског књижевника, Станислава Винавера, записане пре 95 година, најбоље дочаравају овај божански кутак: „Овде, ка Жупи, безброј се планина запутио; небројене косе овде су нашле мир. Тако од венаца горских са свих страна овде као да допиру, ублажујући се у складне брежуљке, последњи тихи валови. Овде се не таласа земљиште, овде се не устремљује земља у полете, већ овде као да пристижу из целог једног света брда и литица благи и љупки шапати. Све камење, сви камени пркоси допливали су на тихим таласима да се овде одморе. Овде је као неки врт припитомљених планина. Као да је хиљаду тешких големих врхунаца овде се најзад нашло у одмору, овде нашло свој питоми ритам. По томе забораву брда пружили су се у благом зеленом ритму виногради чије чокоће, испод оно мало лишћа, сакрива црне и жуте тешке плодове. Сакривени су, лишће је ту да их сакрије, као да ничем више и не служи, и као што треба говорити о смоковом лишћу кад се крије нагост, тако треба о лишћу виновом које крије плодност. Чудна набрекла плодност укроћених страшних брда црни се и жути се испод зеленог лишћа...“

Управо у централном делу овог простора, који је на великог песника оставио незаборавне импресије, се пре 7000 година развијало насеље неолитске културе, која је представљала једну од најважнијих етапа у развоју људске цивилизације. То насеље је данас у науци познато као Витковачко поље, које се простире на простору удаљеном четири километра од Александровца, на данашњем регионалном путу ка Крушевцу, на површини од преко 120 хектара. Било је једно од најзначајнијих насеља винчанске културе (5500 – 4500 п.н.е.) на простору Балкана. Ово је период развоја човечанства у коме су се десиле многе еволутивне ствари за човечанство, пре свега људи су почели да се баве пољопривредом и припитомљавањем животиња и биљака. Важне карактеристике овог раздобља су и израда грнчарије, прелазак на седелачки начин живота, самим тим и функционалнија и раскошнија градња кућа и окућница. У винчанској култури готово да нису пронађени трагови ратовања, живело се од свог рада и није постојало веће социјално раслојавање. Археолози често овај период називају златним добом људске историје. Јавља се религијска свест и прва уметност, а као најочигледнији пример тог споја су стотине пронађених фигурина са бројних локалитета у земљама централног Балкана. Најимпозантнији примерци винчанске културе, пронађени су управо овде, у Жупи. Крајем шездесетих година XX века на Витковачком пољу сасвим случајно су пронађене четири фигурине које су годинама чуване у основној школи у Александровцу а потом у Завичајном музеју Жупе, који је отворен 1991. године. Ове фигурине са мноштвом других предмета од печене земље, представљају дела првих земљорадника ових простора a и данас, хиљадама година касније, у Жупи је управо земља суштина постанка и опстанка.

У оквиру велике светске изложбе, „Ева и снови“ са тематиком жене у праисторији, коју је организовао музеј Terra amata из Нице (Француска), жупске фигурине су, међу десетинама других из читавог света, биле излагане како у поменутом, тако и у другим европским музејима: Музеју у Шефилду, Британском краљевском музеју, Данском краљевском музеју... Годинама касније, на сајту музеја у Ници, међу 12 најпознатијих светских венера, налазила се и једна из Жупе, Lady of Aleksandrovac. Била је у друштву планетарно познате Вилендорфске венере, затим египатске Нагаде и фигурина из Јапана, Француске, Естоније...

На поменутом путовању фигуре су добиле своја имена: поред Lady of Aleksandrovac, ту су и Madam de Župa, Venus de Vitkovo и Madam de Venčac.

Од 2009. године фигурине добијају „домаћа“ имена: Миладија, Ружица, Гроздана.

Професор историје и оснивач Завичајног музеја Жупе, покојни професор Милослав Бонџић, указивао је још шездесетих година прошлог века на значај локалитета Витковачко поље. Понајвише његовом заслугом, локалитет се од 1969. године налази под заштитом државе. Те године, археолози Завода за заштиту споменика културе из Краљева и Народног музеја Крушевац извели су археолошку кампању и пронашли велику количину атрактивног материјала. Године 1971. су извршена последња озбиљнија истраживања локалитета Витковачко поље.

Иако се пола века знало да је овај локалитет био важно средиште винчанске културе, покушаји да се он систематски истражи били су безуспешни. И поред деценија упорног указивања надлежним институцијама на значај истраживања, прво од стране професора Бонџића а потом и његових наследника у музеју, није било озбиљнијег помака. Све је сведено само на пар кратких кампања које су финансирали људи који су планирали градњу на локалитету а имајући у виду да је он под заштитом, имали обавезу да на површини на којој граде, ангажују археологе да обаве заштитна истраживања.

Управо приликом заштитних археолошких ископавања за потребе проласка локалне канализације, 12. августа 2019. године, у кампањи којом је руководила археолог Народног музеја Крушевац Гордана Чађеновић, последњег дана истраживања, археолог Завичајног музеја Жупе, Сања Црнобрња Красић открила је, после тачно 50 година, још једну, најмонументалнију до сада, статуу винчанске културе.

Овај проналазак је одјекнуо толико да и сами нисмо били припремљени за такву медијску лавину која се тих врелих августовских дана сливала ка Жупи. Не постоји штампани и електронски медиј који није пренео ову вест. Све телевизије са националном фреквенцијом су направиле репортаже а у гостима смо имали и BBC на српском, Ал џазиру, Слободну Европу и многе друге. Вест су објавили и многи инострани медији.

Министар културе, господин Владан Вукосављевић, посетио је локалитет неколико дана после открића и отворио врата Министарства културе и информисања за вишегодишње финансирање археолошких истраживања на Витковачком пољу. Сви ми, који смо свој радни век посветили истраживању и презентацији огромних потенцијала Жупе, пресрећни смо због тога, јер смо убеђени да ће Витковачко поље светској науци донети велика открића. Надамо се да ће људи који воде општину, у времену пред нама, искористити овај локалитет од светског значаја на прави начин и да ће моћи да валоризују овај потенцијал у туристичком смислу, у промоцији Жупе.

Важно је да поменемо да је тим признатих стручњака урадио рестаурацију и конзервацију последње пронађене жупске статуе, применивши савремени, мултидисциплинарни приступ конзервацији, како би овом веома важном историјском артефакту обезбедили највиши степен заштите. Уз помоћ Министарства културе и информисања, у прилици смо да ове године реконструишемо наш музеј али и дигитализујемо статуету са Виткова. Очекује се њена презентација почетком марта у Александровцу.

Завршићемо овај текст онако како смо и почели, на који начин је Жупу видео још један великан наше науке, академик, проф. др Никола Тасић, директор Балканолошког института САНУ, секретар САНУ и члан Европске академије наука у Стразбуру: ,,Имамо срећу да живимо на територији, на којој су многи непознати народи оставили драгоцености кроз своје делатности. У томе је Жупа александровачка у свему оригинална. Треба само видети у чему је све Жупа дала свој допринос епохи, односно култури неолита, својим чудесним богињама. То је без сумње идеолошки концепт о свету, људима и стварима и о положају човека у природи. То је настало у Жупи, у средишту Србије''.

Иван Брборић

Музејски саветник

Директор Завичајног музеја Жупе - Александровац

Креативна радионица- МАЛА ШВАЉА ВЕЛИКОМ ДРВЕТУ

29. Zlatna kaciga- Izmenjena odluka žirija za radove autora do 18 godina