Почетна страна
Čekajući teatar 18
Da bismo povezali temu i ovonedeljni film moraćemo da pišemo o kapitalizmu i komunizmu.
Amerika, još od Drugog svetskog rata kada se vaspostavila kao supersila, ima problema da priča o svojim unutrašnjim problemima. To je potpuno logičan sled okolnosti, 1945. na tabli sveta ostala su samo dva sposobna igrača, SSSR i SAD, dve zemlje sa uređenjima i ideologijama naizgled nepomirivim. Obe zemlje, pored toga što su bile vodeće vojne i ekonomske sile, bile su i kulturni giganti tako da se Hladni rat vrlo brzo proširio na propagandu, medije pa i umetnost.
Film, umetnost najbliža širim narodnim masama, ispaštao je sa obe strane fronta. Ruski film je otišao na selo, u fabrike, slavio je radnika-ratnika, modernog heroja post-Marksističkog doba. Američki film, sa druge strane, postaje duboko religiozan, patriotski nastrojen. Američki san, koga su prethodna pokolenja umetnika itekako odbacila, sada se vraća u punom sjaju, njihovi heroji postaju pravični, pravdoljubivi, čuvari vrednosti, branitelji slabih, mudri toliko da uvek razlikuju istinu od gluposti i obavezno oportunisti. Sa obe strane fronta cenzura je bila strašna i može se slobodno porediti sa inkvizicijom.
Raspadom SSSR-a, stvari se naglo menjaju, ne toliko zbog promene politike obeju država koliko zbog presije i depresije umetnika koji su decenijama gledali trule i nesavršene sisteme u nemogućnosti da išta promene.
Glengarry Glen Ross (1984) u režiji Džejmsa Folija
Istoimena drama Dejvida Mameta je već pokupila sve nagrade pre nego što je film izašao. Neprevodiv naslov, naizgled kriptičan, savršeno objašnjava ovaj film, u pitanju je ime kompanije koja je nastala spajanjem dveju firmi. Naslov uopšte nije seksi ali nije ni jedan element filma. Cela glumačka postavka je muška i pritom vrhunska. Svet o kome film priča je surov, ekstremno patijahalan (najstrašnija od sjaset uvreda u filmu je „Ti nisi muškarac!“) . Žrtve tog patrijahalnog sistema su baš ti muškarci, osakaćeni svojojm muškošću, osuđeni na nemoral i predatorsko ponašanje. Ovaj izvanredni film jasno govori šta se desi kada novac postane vredniji od ljudskog života.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА 2020.
Позоришни студио „Бата Миладиновић“ Културног центра Крушевац на отварању 33. изложбе меда, пчелињих производа, пчеларског прибора и опреме под називом ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА КРУШЕВАЦ 2020.
UMETNOST STRIPA br.3
Br. 3
U prethodnom broju pomenuli smo da je strip, u svojoj formi, nastao još u dvadesetim godinama pretprošlog veka. Od tada pa do samog praga dvadesetog veka strip je kao delo postojao, ali nije je bio jasno definisan niti cenjen da bi imao značaja za istoriju ili istoriju umetnosti. U tom periodu, strip oblici uglavom su podvođeni pod karikaturu koja je u 19. veku bila naročito cenjena i probijala put ka umetnosti. Zbog svog značaja i uticaja na strip reći ćemo par reči o karikaturi kao likovnoj formi.
Karikatura je stara možda koliko i likovna umetnost. Aristotel je još u svojoj „Poetici“ pisao o slikarima antičke Grčke koji u svojim delima prikazuju ljude gorima nego što jesu i to povezuje sa dramskim oblikom komedije koja to isto radi. Karikatura je, dakle: Likovno delo, visoko stilizovano u nameri da karikira naslikano to jest nacrtano, delo koje ističe mane i nesavršenost zarad komike ili ideološkog stava.
Sam Aristotel ne mari mnogo o karikaturi, za njega su umetnosti koje čoveka prikazuju boljim daleko superiornije i takav je bio stav čovečanstva sledećih 1700 godina sve do razvoja Gutembergove prese i grafičke umetnosti. Onog trenutka kada štampanje postaje opcije, po prvi put likovna umetnost biva dostupna narodu a sa dostupnošću raste i potražnja samog naroda za umetnostima njemu bliskim. Karikatura se prosto javlja kao medij koji se obraća svima. Vrlo brzo po izumu štamparije, objavljuju se prve novine, a sa novinama dolaze ilustracije i tako karikatura postaje svakodnevnica novog građanskog društva.
Karikatura u svojim štampanim počecima prvo biva samo karikirani portret, komički prikaz određene osobe, svojim usložnjavanjem ona dobija svoj specifični jezik i simboliku pa možemo videti kako na slikama nisu samo konkretne individue već atropomorfni prikazi zemalja, religija ili čak i apstraktnih ideja.
Autor koga ćemo ove nedelje pomenuti je francuz Onor Domije, crtač i grafičar sa početka 19. veka. Njegova dela jesu na međi stripa i karikature jer njegove karikature imaju često i tekst i radnju. Značajan je kao vrhunski umetnik koliko i kao hroničar svoga vremena.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
Изложба слика Јелене Тијанић Савић - МЕСЕЧЕВЕ ПРИЧЕ
ИЗЛОЖБА МЕСЕЧЕВЕ ПРИЧЕ ЈЕЛЕНЕ ТИЈАНИЋ САВИЋ ОДЛАЖЕ СЕ ЗА МЕСЕЦ ОКТОБАР, ЗБОГ СПРЕЧЕНОСТИ АУТОРА.
8. САБОРОВАЊЕ
У прелепом амбијенту порте Цркве Светог Пантелејмона у Пепељевцу, 21.09.2020.године, одржано је oсмо по реду Саборовање.
Поред етно изложбе домаће народне радиности и зготовљених јела на старински начин,коју су припремили чланови Куд-ова :
- „Бела Рада“ из Мешева
- „Ћуковац“ из Великог Шиљеговца
- „Герасим Вујић“ из Коњуха
- „Расина“-Велики Купци
- „Миодраг Јаковљевић-Јакша“ из Велике Ломнице
- „Пепељевац“ из Пепељевца
По први пут је одржана и ликовна колонија на којој су учествовали уметници из Крушевца и околине:
-Горан Ћеличанин, Ђорђе Јоковић, Драгана Марковић, Ана Јовановић, Сања Луковић, Милка Лисинац, Ђорђе Милинковић, Марко Атанацковић, Снежана Јаковљевић и Зоран Анђелковић.
Одржан је и пригодан културно уметнички програм на коме су учествовали чланови Куд-ова: „Расина“, „Миодраг Вучковић“,„Герасим Вујић“ и „Пепељевац“.
Организатор манифестације је Културни центар Крушевац, Црквена општина Пепељевац и Куд „Пепељевац“ из Пепељевца.
РЕВИЈАЛНО ЗАВРШНО ВЕЧЕ 47. ТАКМИЧЕЊА СЕЛА ГРАДА КРУШЕВЦА
У недељу 20. септембра, на Багдали, пред великим бројем љубитеља наше културе и традиционалних уметничких вредности, одржана је централна смотра 47-ог такмичења села града Крушевца. Приказана је ревија најбољих културно - уметничких тачака из овогодишњих програма, која је уједно била и завршни догађај манифестације. Ове године, такмичење села одржано је у складу са препорукама Владе Републике Србије и из тог разлога нису се догађала већа окупљања, а на сцени завршне смотре, наступио је веома мали број одабраних уметника-аматера, из 19 месних заједница, што наравно, никако није умањило значај и лепоту програма. Новина у овој манифестацији, су видео записи, које су реализовали организатори ОЈ КПЗ, испред својих КУД-ова. Награде за најбоље видео презентације, рада и деловања културно-уметничких друштава добили су КУД Герасим Вујић из Коњуха и КУД Пепељевац из Пепељевца.
Месне заједнице поред стандардних области инфраструктуре, образовања, екологије и пољопривреде оцењиване су и из области културе.
Овогодишњи свеукупни победник је МЗ Велики Купци, друго место припало је МЗ Дворане, а на трећем месту је МЗ Лазаревац. Осим диплома, и пехара првонаграђеној месној заједници, победници су добили и новчане награде. Прво место вредновано је са 30.000 динара, друго са 20.000, а треће место 10.000 динара.
Организатори су Културни центар и прошлогодишњи победник - МЗ Јасика, а традиционални покровитељ је Град Крушевац.
Čekajući teatar 17
Danas i narednih nedelja bavićemo se savremenom dramom to jest građanskom dramom koju smo u više navrata ovlaš dodirnuli ali nikada valjano raščlanili. To je dramski oblik koji u duhu i temi više liči na tragediju čiji likovi više nisu heroji, zlikovci i aristokratija kao što je Aristotel predlagao već su pripadnici građanskog pa i svakog drugog staleža. U praksi to znači da se te drame ne bave delima i nedelima već likovima, njihovim unutrašnjim svetovima i njihovim međusobnim odnosima. U tim delima sudbina i bogovi nisu više bili ti koji su uslovljavali tragediju već su to bili društvo (kao kod Ibzena), istorijski momenti (kao, naprimer, kod Čehova) ili bi tragediju likovi pravili sami sebi (kao što je Strinberg voleo da radi) ili bi tragediju donosili jedni drugima („Pakao, to su drugi“, što bi rekao Sartr).
Razlog zašto smo baš ovaj tip drame nazvali savremenom na početku ovog teksta je zato što se danas ovaj oblik najviše ceni i kod kritike i kod publike iako ima modernijih formi. Kada danas kažemo „drama“ misleći na filmski žanr, mislimo na baš to: građansku dramu.
Film koji danas uzimamo kao primer nije ni prvi ni poslednji već je zrelo delo majstorskog pisca izrežirano od strane režisera, majstora za ljudska stanja, koji je sjajno predvodio vrhunski glumački tim.
Odmetnički soj (The fugitive kind) 1960 u režiji Sidni Lumea
Ovo je filmska adaptacija čuvene drame Tenesi Vilijemsa „Silazak Orfeja“ napisane 1957. Radi se o malom gradu na obodu Misisipija izjedenog rasnom mržnjom i ljudima koji su tamo zalutali. Bez obzira na temu, u ovom filmu jedva da ima „obojenih“ uloga, postoji samo lik nemog (i verovatno poluludog) šamana koji prodaje amajlije ali to zapravo i nije bitno, mržnja pojede pre one što mrze nego one koji bivaju mrženi.
Glavne uloge nose Marlon Brando i Ana Magnani koji su izvanredni u svojim ulogama koje ne bismo više ni pominjali u našem članku da u Vilijemsovoj drami za lika Valentina (koga Brando igra) nije napisao da je lep, zgodan i markantan toliko da ima problema u životu. Posle Branda, koji je tada bio u najboljim godinama, teško da iko na velikom ekranu može da bude lepši, fascinantan detalj za svakog izučavaoca estetike.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
