Почетна страна
ВЕЧЕ ПЕСНИКА И АФОРИСТИЧАРА
ОДРЖАН СУСРЕТ ПЕСНИКА И АФОРИСТИЧАРА РЕЧ КАО ЛЕК
Синоћ ( понедељак,7.9) је испред Клуба КЦК одржано ВЕЧЕ ПЕСНИКА И АФОРИСТИЧАРА РЕЧ КАО ЛЕК. Учествовали су: Дајана Цветковић Лазић, Владица Радојевић, Слађана Бундало, Дарко Михајловић, Јован Арсић Јовче, Братислав Костадинов, Иван Миладиновић; као специјални гост - Иван Брборић, историчар, директор Завичајног музеја Жупе из Александровца. Публици су се обратили и Вељко Стамболија, песник и Гордана Влаховић, прозни писац. Уредник програма је Јелена Протић Петронијевић. Техничка подршка: Марко Вишњић, Веркан Гвозденовић, Славко Радошевић и Милован Живковић.
Треба додати да је овакво вече било посећено од стране колега песника, грађанства, љубитеља културе и пролазника који су застајали и слушали стихове, разговор и афоризме, уз пригодну музику са разгласа која је доприносила доброј атмосфери. Показало се да је и учесницима и публици један овакав догађај био потребан после дуже паузе изазване пандемијом. Уз то, треба нагласити да су поштоване мере заштите, што није било тешко остварити на оваквом типу програма који не подразумева окупљање већег броја људи. Предложено је да се устали једном месечно (ако околности дозволе) вече под називом РЕЧ КАО ЛЕК под покровитељством КЦК а са различитим учесницима и гостима.
UMETNOST STRIPA br.1
Pozdrav draga online publiko!
Dobrodošli u najnoviju kolumnu Kulturnog centra Kruševca „UMETNOST STRIPA“ koja će izlaziti nedeljno. Postoje razloga za ovaj naslov. Prvi, zato što je strip nova forma nedovoljno izučena od strane zvaničnih teorija umetnosti tako da će jedan od naših ciljeva biti da objasnimo strip i opravdamo njegovo mesto rame uz rame sa velikim formama kao što su film i književnost. Drugi razlog je zato što naslov prikazuje temu u širem smislu a naš plan je da budemo temeljni. Pisaćemo o stripu kroz istoriju i kroz prostor što znači da ćemo se baviti zemljama i gradovima koji su prestolnice ove umetnosti.
I ovo je dobra uvertira da uronimo u priču: Prestolnice strip kulture. Ima ih tri i tako ćemo ih deliti:
Američki strip. Na čelu sa Njujorkom. Biće tu priče o prvobitnim kaiš-stripovima objavljivanim po novinama, o nastanku super heroja, njihovoj popularizaciji kroz ratove i konflikte, o zlatnoj eri Marvela i DC-ja, o nastanku andergraund nezavisne scene i perverzijama Roberta Kramba, kao i o Američkom stripu danas i industriji koja vredi milijarde i još raste.
Evropski strip. Na čelu sa Parizom, zatim Londonom. Pričaćemo o prvim strip akademijama, o velikim autorima, i crtačima i piscima, koji su probijali put strip formi do vrhunske stilizacije i visoke umetnosti; o stripu kroz karikaturu; o vesternima koje je Evropa bolje radila od Amerike i na kraju krajeve i o angažovanom stripu i načinu na koji se on nosi sa temama kao što su socijalna pravda, siromaštvo, feminizam i mnogo šta drugog.
Azijski strip. Na čelu sa Japanom i Južnom Korejom. Ovo je tek priča za sebe prvenstveno zbog velikog kulturološkog jaza izmeću tih zemalja i svih ostalih. Tamo se strip zove različito, MANGA, i čita se drugačije, sa desna na levo. Kada pominjemo mangu moramo pomenuti njen autentičan stil crtanja koji datira još iz 16. veka, njen razvoj koji je usko praćen sa istorijom Japana, njene podžanrove koji su osvojili srce publike širom sveta (kao što su Meka, ili Isekai), i ne možemo da zanemarimo istraživanje seksualnosti kroz, temu koje se ostatak sveta stidi.
Toliko za sada. Sledeće nedelje pisaćemo o konkretnim delima.
Dramski urednik Nemanja Petronijević
Čekajući Teatar 15
Kada je film nastajao u svojoj prvobitnoj formi, on nije ličio na pozorišnu umetnost. Nije ni morao, nova forma slike u pokretu imala je itekako šta da ponudi, mogao si da ukradeš prizor bilo kakav, odakle god, i odneseš ga pred publiku. Film je bio prvenstveno vizuelna stvar, potpuno u duhu impresionizma koji je tada vladao u slikarstvu.
Prvu potrebu za pričom unutar filma otkrio je Džordž Albert Smit, pionir filma i između ostalog mađioničar. Primetio je da publika više uživa kada na filmu ima aktera i radnje, i zbog toga je krenuo da proširuje formu, stvorio prve primitivne žanrove, nalik tragediji i komediji. Takav film i dalje nije imao dodirnih tačaka sa teatrom, zbližavanje se odigralo više od trideset godina kasnije, dvadesetih godina prošlog veka sa napretkom tehnologije zvučnog filma.
Prvi zvučni film je bio javno prikazan još 1900. godine ali to je bila tehnologija previše skupa i robusna da bi bila korišćena u komercijalne svrhe. Tek 1920. godine izlazi Grifitov parcijalno zvučni film „Ulica snova“ koji će obeležiti novu eru filmske umetnosti. Kroz tu sporu tranziciju dešavaju se sledeće promene: glumac više nije neko ko je samo markantan i elegantnih pokreta, sada to mora biti i neko sa jasnim glasom, dobrom dikcijom i kapacitetom za pevanje. Filmska industrija koja još nije dotakla svoje prvo zlatno doba počinje da uvozi glumce školovane na pozornici a sa glumcima koji pričaju dijaloge došli su i dramski pisci, režiseri pa na kraju i teoretičari drame koji su film učinili pozorišnijim. Prosto je bilo logično da nastane prvi film rađen po pozorišnoj predstavi.
Veličanstvena Betsi (Glorious Betsy) 1928 u režiji Alana Kroslenda
Ovaj film je rađen po istorijskoj drami. Radi se o manje popularnom bratu Napoleona Bonaparte, Žeromu Bonaparti i njegovoj nesrećnoj ljubavi sa amerikankom Betsi Paterson, ljubavi koju je Napoleon, tadašnji imperator, osporio. Kao i većina hitova tog vremena, i ovaj je građen u meloramskom duhu, bogati kostimi, scenografije, ljubavna priča i naznaka tragedije. Glavne uloge igrale su zvezde nemih filmova i zvučni su bili samo segmenti pevanja i ključni dijalozi.
Dramski urednik Nemanja Petronijević
KONCERT EASY BLUES BAND
ПРЕПОРУКЕ КЦК 21
КЊИГА / за све читаоце који воле море, бродове и авантуру...
Тајфун, аутор: Џозеф Конрад. Наслов оригинала: Typhoon, ( Joseph Conrad). Издавач: Стубови културе, 2002. И овај, обимом невелики роман Џозефа Конрада (1857-1924) упућује на писца склоног авантуристичким темама, на некога ко добро познаје живот на мору, заправо живот поморца и догодовштине, буре и невоље које могу задесити посаду брода на великим путовањима. У питању је животна прича, заправо, упечатљива епизода из живота поморског капетана, Ирца, Макхвера, са брода Нан-Шан и његовог првог официра Ђукса, као и читаве посаде која превози нешто робе и Кинезе, печалбаре који се после вишегодишњег рада у разним тропским колонијама враћају својим селима у области Фо-Кјен, како каже писц на почетку. Ништа на почетку путовања не најављује у какву буру и несрећу може упасти лађа у току предстојеће пловидбе, али управо се дешава то. Невреме, заправо тајфун који баца ову лађу и људе на њој у огромно искушење изгледа као непријатељ са много лица и непредвидљивим потезима од којих се треба одбранити. Писац приказује ту екстремну ситуацију и кроз психолошке портрете људи на броду, њихове реакције, изглед, национална и расна обележја, уз то, не допушта нам да погодимо како ће се завршити агонија кроз коју сви пролазе. Вреди прочитати књигу и сазнати како је кроз буру прошла лађа Нан-Шан и како је разрешена авантура преплашених путника.
Читајући овај роман схватамо да је настао из искуства, што потврђује биографија писца Џозефа Конрада, пореклом Пољака, рођеног у властелинској породици близу Бердичева, у делу Украјине који се тада налазио под пољском влашћу, (право име аутора је Јузеф Теодор Конрад Навенч Коржењовски) али животне околности су аутора довеле до британске морнарице и он постаје неуморни морнар а затим и капетан многих бродова опловљавајући атлантска и пацифичка мора, афричке реке... да би сећања са путовања касније преточио у књиге које ће га учинити ванвременским писцем. За тридесет година књижевне каријере Конрад је написао тридесет романа и седам књига приповедака. Уз поменути роман препоручујемо и Конрадова дела (романе): Црнац са брода Нарцис, Линија сенке, Лорд Џим, Победа, Срце таме, Двобој, Ностромо, Тајни агент, Очима Запада.
ФИЛМ/ за гледаоце од 7 до...
Сањар, амерички филм, драма, 2005. Наслов оригинала: DREAMER. Редитељ: John Gatins. Филм који је већ постао породични класик. Снимљен према истинитој причи, због тога многе ситуације и релације међу ликовима у филму подсећају на савремени свет, на живот са финесама у породичним односима, пословним и другим проблемима које препознајемо.
Јунакиња филма, девојчица Кејл (Дакота Фенинг), бори се за свој сан, да поврате у трку, највећу трку коња у Америци, кобилу Sognar (Сањар) која је после тешке повреде ноге постала разлог многих бурних догађања у њеној породици од када је њен отац (Курт Расел) откупио од богатог и бескрупулозног власника (Дејвид Морс) и уз помоћ двојице Мексиканаца, коњушара и џокеја довео у стање да може поново да се такмичи. Кобила Сањар је од претходног власника већ била отписана не само као тркачки коњ, него је требало да буде успавана. Кроз велика искушења пролази породица мале Кејл, да би уз помоћ деде, великог познаваоца коњичког спорта (Крис Кристоферсон) ипак задржала Сањара. Девојчица постаје већински власник коња и читавог посла у којем треба одвојити много новца да би се само пријавили за највећу трку. Сви се покрећу, породица повезује искидане нити у међусобним односима, мајка (Елизабет Шу) подржава ентузијазам, вољу и љубав девојчице Кејл, подстиче супруга Бена који често губи вољу пред великим проблемима и неправдама капиталистичког начина размишљања оних који одлучују о судбинама и људи и коња у том спорту... На крају, уз велики труд, љубав, посвећеност, упркос ометањима од стране власника коња који је сматран за фаворита, стижу сви заједно до победе. Џокеј, Мексиканац Мет, побеђује своје страхове и трауме и заједно са моћном кобилом Sognar-Сањар стиже до невероватне победе.
Вреди, свакако погледати овај филм иако смо открили како се завршава. Порука је да се треба борити и када изгледа да је циљ неостварљив, треба се борити у сваком случају. Важан је мотив, пре свега, уз то жеља, воља, рад посвећеност, а највише помаже: љубав. Порука је, такође, да није новац једини услов успеха.
ПОРУКА
Капетан Макхвер: Има ствари које не можете да нађете у књигама! (Џозеф Конрад: Тајфун)
Čekajući teatar 14
Čekajući teatar 14
Današnjim filmom završićemo priču o mjuziklima, barem za sada. I kako je pre dva meseca ova tema otvorena sa filmom „Kabare“ Boba Fosa, nismo mogli naći prikladniji film da ovu temu zaokruži.
Kosa (Hair) 1979 u režiji Miloša Formana
Radnje ova dva filma povezane su tragedijom. „Kabare“ govori o dekadenciji koja se stvara iz očaja i nemaštine, u vreme zatišja pred strašnu oluju, dok film „Kosa“ priča o dekadenciji koja se stvara kao bunt protiv užasa i očaja koji već uveliko traju. Stilom i duhom ova dva mjuzikla kao da su dva sveta, pa opet, razlika u godinama dečaka u Hitler jungen uniformi koji peva „Sutra pripada meni“ u „Kabareu“ i mladih iz „Kose“ koji vape „Daj nam sunca“ nije veća od petnestak godina. Oba pričaju o trajnim ranama koje ostaju na svetu kada mržnja zavlada, porukama koje svaka sledeća generacija slatko zaboravi.
O samom delu „Kosa“ šta reći a da to već nije opšte mesto u modernoj misli koliko i Mocartove sonate? Delo je napisano za scenu Brodveja 1968. od strane dvojice glumaca, Džejmsa Rada i Džeroma Ragnija koji su delo gradili prema svom glumačkom senzibilitetu u trenutku kada je rat u Vijetnamu uveliko grmeo i brojao sve veće i veće žrtve. Mjuzikl je bio automatski hit svog vremena i ubrzo su predstave krenule da niču po celom svetu od koga je nama najznačajnija ona koja se radila u bivšoj Jugoslaviji 1969. godine u režiji Mire Trailović, bila je to četvrta postavka u celom svetu koja je pokupila ovacije kod domaće i kritike i publike i dan danas se pamti kao inzvaredan spektakl.
1979. godine, „Kosa“ je i dalje aktuelna, nailazi na najboljeg režisera za veliko platno koje je mogla da ima, Miloša Formana, čiji su filmovi poznati po noti humanosti, iz kojih izbija ljubav prema životu.
Sada je 2020. i „Kosa“ je i dalje aktuelna, krik je iz očaja koliko i Munkova slika. Sve miriše da će još dugo, dugo biti aktuelan, ali to je možda sudbina naše civilizacije, da imamo vrhunsku umetnost i istoriju koja se ponavlja.
Vidimo se u septembru. Puno pozdrava svima a naročivo onima koji kreću u školu, sa porukom: Drž’te se!
