Почетна страна
UMETNOST STRIPA br.2
Br 2
Kada bi smo pokušali da definišemo strip posmatrajući samo njegove spoljne elemente, došli bi smo do sledeće definicije: To je skup slika koje u određenom nizu grade priču. Sve napisano je istinito ali ovu definiciju strip deli sa još dve umetnosti, sa filmom i animacijom. Razlika između ovih umetnosti je što film i animacija slike ređaju kroz vreme i samim tim formiraju iluziju pokretne slike u oku posmatrača. Strip to radi i prostorno i vremenski, on postavlja slike u kompoziciju kojom uslovljava čitaoca na određeni redosled posmatranja iz koga gradi narativ. U svom odnosu sa publikom, strip je mnogo više srodan sa književnošću sa kojom deli fabulu i slikarstvom sa kojim deli materijale i tehnike.
Prvi strip ili
Vesela družina Rodolfa Topfera
Postoji mnogo teorija o tome kada je nastao strip i uglavnom se vezuju za početak dvadesetog veka. Tek poslednjih godina , uz napredak informacionih tehnologija, mi smo dobili mogućnost da zađemo dublje u prošlost i sagledamo korene ove umetnosti. Najstarija dela do sada nađena, koja imaju sve elemente stripa kao forme, jesu dela Rodolfa Topfera, Švajcarca, pedagoga, slikara i pisca, manje poznatog predstavnika romantizma.
Rodolf je svoja dela prvo pisao za sebe i prijatelje, kao vid salonske zabave. Obično bi to bile pričice u slikama ne veće od jedne strane, dva reda sa po dve, tri slike. Tek na nagovor svog dobrog prijatelja on izrađuje svoj prvi album za širu javnost pod nazivom „Avanture gospodina V.B“ („ Histoire de M. Vieux Bois“) koji je sadržao 30 stranica i bio jedna priča, jako slično današnjem formatu u kom se strip publikuje. Delo je napisano 1827 a objavljeno deset godina kasnije.
Rodolof prijatelj koga smo pomenuli, nije bio niko drugi do Johan Vulfgang Gete, tvorac Fausta i mladog Vertera. Gete, čiji je prezir prema karikaturama (i svemu što lepotu izvrgava ruglu) bio legendaran ipak je imao oka da prepozna nešto novo i posve originalno. On ne samo što je podržao nastanak stripa već je zajedno sa Topferom razrađivao tekst i priču tako da Gete, uz titule genija, tvorca moderne književnosti i romantizma može ići i titula prvog strip urednika.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
КОНЦЕРТ - САЊА ПАНТОВИЋ (клавир)
Sanja Pantović je rođena 1964. godine. Osnovnu I srednju muzičku školu je završila u Kragujevcu 1981. godine, u klasi profesora Valerija Sigaljeviča i Natalije Tomić. Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, diplomirala je 1985. u klasi profesora Zore Mihajlović. Iste godine počinje da radi kao profesor klavira u muzičkoj školi dr Miloje Milojević u Kragujevcu. Učenici Sanje Pantović su osvojili stotinu domaćih i internacionalnih nagrada, a neki od njih su nastavili školovanje na univerzitetima Srbije i u inostranstvu. Godine 2007., Zajednica muzičkih i baletskih škola Srbije dodeljuje Sanji Pantović nagradu za istaknute rezultate u višegodišnjem umetničkom i pedagoškom radu, a 2008. Godine od muzičke škole dr Miloje Milojević dobija Povelju za izuzetne zasluge i doprinos u radu muzičke škole. Sanja Pantović stiče zvanje stručnog saradnika na Fakultetu umetnosti u Nišu 2004. godine. Na Filološkoumetničkom fakultetu u Kragujevcu gde zasniva radni odnos 2006., predaje Metodiku nastave klavira i Klavirsku muziku u zvanju vanrednog profesora. U toku i nakon završenog školovanja održala je niz koncerata i nastupa u funkciji soliste, kamernog muzičara I klavirskog saradnika. Klavirski duo Sanja Pantović – Jelena Ivanović realizovao je zapažene koncerte i nastupe u gradovima Srbije, u Crnoj Gori i BIH. Takođe, autor je tri zbirke kompozicija za studente komplementarnog klavira I Skripte iz Metodike nastave klavira, brojnih naučnih radova objavljenih u Zbornicima međunarodnih naučnih skupova I časopisima, i predavanja; učestvuje u radu žirija na domaćim I internacionalnim klavirskim takmičenjima.
КОНЦЕРТ - АРАТОС ТРИО
ПРЕПОРУКЕ КЦК 32
50 ПИТАЊА И 50 ОДГОВОРА, аутор: Владета Јеротић. Издавач: Ars Libri, 2000. Јединствена појава у културном и друштвеном животу Србије, па и оне земље којој је Србија претходно припадала, човек науке, медицине, психотерапеут православне оријентације, есејиста, Владета Јеротић, своје деловање, размишљања и открића која су плод знања и праксе али и духовног искуства, сабрао је у великом броју књига које су лековите и тражене од читалаца различитих по образовању, старосном добу, чак и националној припадности... Разлог је, вероватно, тај што се у делима Владете Јеротића лако примети отворен и толерантан приступ према многим темама, самим тим и према предрасудама и ограничењима које је човек сам себи и другим људима поставио у заблуди да је тако ближи Богу, да је исправан, праведан... што често јесте знак искључивости и незнања а не одлика хришћанина и Боготражитеља.
И сам аутор ( близак Јунговим опредељењима у разоткривању људске психе) у раду са пацијентима, упознајући нове људе, читајући стално и много, филозофе, познате теологе, затим књижевна дела великих писаца, боравећи у манастирима, дружећи се са монасима... изграђивао је сложен и задивљујући поглед на свет. Владета Јеротић, био је истовремено и строг и приступачан. До њега се могло доћи, са њим се могло разговарати, али јасним ставом и рационалним разумевањем саговорнику је давао до знања да буде одмерен и јасан. Много је интервјуа дао Јеротић (2.8. 1924 - 4.9.2018, Београд) за свог дугог и плодоносног живота, а књига коју препоручујемо, део је тог мозаика састављеног од питања и одговора, део који нам може помоћи да пронађемо одговоре на нека наша питања.
Oва књига је разврстана на скупине питања које се везују за одређене теме: Религија и развој, Зло у свету и у човеку, Рат, хришћанство и атеизам, Српски народ и хришћанство, Источна и Западна хришћанска црква, Верски фундаментализам..., Мушкарац и жена, полигамија и моногамија, Сигмунд Фројд. Сам аутор у предговору каже да је бирао она питања која су њега највише мучила, о којима је више година размишљао, а њихов избор је правдао и релативно широким интересовањем публике.
Издвајамо део одговора на питање о Божијем предодређењу у спасењу (поглавље Источна и Западна хришћанска црква): Не верујем ни у какву коначну дестинацију човекову; човек је непредвидљив (осим за Бога), он је, збиља, ковач своје среће, без обзира на безброј нужности којима је подвргнут, али без Божије помоћи и благодати, сам од себе, својим сопственим снагама, не може се спасти...
КЊИГА (за децу и родитеље...)
ПОБУНА ВАСПИТНИХ МЕРА, аутор: Срђан Живковић, издавач Дом културе Прокупље, 2005. илустрације: Милан Илић Трша.У питању је луткарска игра из једног чина. Улоге имају: један каиш, прут, варјача, папуча, десна рука, глас (продоран), ћошак. Оригиналан приступ теми (пре)васпитања деце од стране родитеља (најчешће) је очекиван од аутора који носи своје бреме даровитости на сасвим посебан начин. Песник, музичар, позоришни глумац и редитељ понекад, ренесансни стваралац, Срђан Живковић је упадљива појава у културном животу Србије, путујући забављач, неко ко је обележио уметничку атмосферу Прокупља, али се није само ту задржао... Ова драма, најпре намењена основцима (па на даље...) ври од духовитости, разиграности и (са)осећајности према деци јер: Несташлук се лепше лечи/ Зар је увек криво дете/ Реците му благе речи/ Хајде да га разумете...
Филм (за све узрасте)
ИЗГУБЉЕНО НАЂЕНО, 2016, амерички филм, (изворни наслов: Lost & Found), редитељ Joseph Itaya. Филм је по жанру авантуристички и породични, мистерија која уводи гледаоце у напету радњу која не губи динамику до самог краја и расплета. На први поглед, филмска прича је базирана на доживљајима два брата, старијем, одважном и правдољубивом тинејџеру Ендију и млађем, досетљивом и радозналом Марку који се у току лета налазе код стрица на острву чији је власник некада био њихов ексцентрични деда. Полако откривају многе тајне тог острва које покушава да у потпуности запоседне на најсуровији начин богаташ који је открио да острво скрива благо... Његова кћи помаже Мету (Justin Kelly), и Марку (Benjamin Stockham) који ће се борити за враћење поседа и блага на острву. Иза авантуристичке приче, мистериозне шуме, усамљеног светионика и старог рудника крије се критика савременог начина живота, разоткривање нарушених породичних односа и надмоћи капитала над хуманим вредностима. У крајњем исходу догађаја, нешто што је отето на превару ипак мора да буде враћено на своје место, правим власницима, захваљујући вољи и упорности младих људи који тек стасавају. У ту поруку филма желимо да верујемо и свесрдно га препоручујемо гледаоцима од 7 до ...
ПОРУКА
Владета Јеротић: Човек не може да победи страх, већ само да га читавог живота побеђује. (Из једног од последњих интервјуа Новостима)
Јелена Протић Петронијевић, уредник књижевног програма
ČEKAJUĆI TEATAR 16
Prelazimo odmah na film.
Harvi (Harvey) 1950 u režiji Henri Kostnera
Ja sam siguran da u ovom delu ima podkonteksta koliko i u svakom drugom valjanom delu. Na kraju krajeva, drama po kojoj je ovaj film sniman pisana je od 1942 do 1944, kada je Amerika duboko bila zagazila u Drugi svetski rat. Ali ovog puta nećemo da se bavimo podkontekstima i subverzivnim idejama kroz dela kao što smo radili predhodnih 15 puta. Bavićemo se razvojem ljudske misli u čijim je segmentima drama „Harvi“ od spisateljice Meri Čejs donela progresivnu misao koja nam 70 godina kasnije i dalje visi nad glavom.
Pokušaćemo ukratko:
U starom dobu i većini srednjeg veka ljudska misao je i dalje bila mitotvorna. Tada je, što bi rekao Tarkovski u svom filmu „Stalker“, duh živeo u svakoj kući a bog u svakoj crkvi. Čovek je marioneta u rukama sudbine i bogova
Slede humanizam i renesansa. Misao polako postaje moderna.
U 16. veku pojavljuje se Vilijem Šekspir koji kapira stvari. U jednoj od njegovih poznih drama „Buri“, koju ćemo sigurno pomiinjati u nekim od sledećih kolumni jer je toliko puta bila ekranizovana, Šekspir piše o Prosperu, majstoru magije, koji spaljuje svoje knjige i pušta svoje duhove elementale na slobodu kako bi se iznova priključio civilizaciji. To je bio poslednji klin o sanduk mitotvorne misli, pobeda nauke i empirizma.
Početkom 20. veka Luiđi Pirandelo svoja najznačajnije komade. U gotovo svakom delu ima istu primesu: Naša verovanja čine realnost, mi promenom svog mišljenja menjamo postojeći svet. Ta misao se savršeno uklapa u šizofreniju 20. i 21. veka i većina populacije danas živi taj život.
Ono što je Mari Čejs donela u u svojoj drami „Harvi“ je jedno veliko pomirenje, prvenstveno između drevno-mitotvornog i ultramoderno-šizofrenog razmišljanja, miri ih na taj način da postaju neraskidivi. Ona pravda iracionalno tako što u njemu vidi mogućnost ljudskog napredka a imaginaciju smatra vrlinom punom čistote. Njena osnovna primesa kao umetnika je postaviti nova pitanja na stari probleme i učiniti svet boljim.
Za sve ostalo, pogledajte film, izvanredan je i ni dana nije ostareo, nasmejaće vas ako ste ljudsko biće.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
ОДЈЕЦИ НОЋИ МУЗЕЈА ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА ВЕСЕЛИНА БРКОВИЋА
Одјеци Ноћи Музеја
Изложба ЦРТЕЖИ Веселина Брковића,
отварање у уторак 8.9 у 19 сати, ГАЛЕРИЈА КЦК
Изложба ће бити отворена до 24. септембра.
СА ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ
Изложба ЦРТЕЖИ аутора Веселина Брковића званично је отворена у Галерији КЦК уторак 9. септембра у Галерији Културног центра у Крушевцу, с почетком у 19 часова.
Изложба је отворена под слоганом Одјеци Ноћи Музеја, с обзиром да је првобитнно била део званичног програма Манифестације НОЋ МУЗЕЈА у оквиру Културног центра Крушевац.
Пројекат је реализован у сарадњи са БЛОК Галеријом - Нови Београд.
Изложено је око 60 цртежа, мањег формата, реализованих у техници туш на папиру, насталих у последње две године.
Веселин Брковић је рођен у Требињу 1972. године. Основне и постдипломске студије завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу на графичком одсеку.
Излаже од 1991. године. Учесник је више ликовних колонија.
Боравио је на студијским путовањима у Италији и Словенији 2004/2005.
Ради у звању ванредног професора на АЛУ у Требињу и обавља дужност декана АЛУ Требиње.
Самосталне изложбе: 1991.Требиње, Средњошколски центар Билећа, Дом ЈНА /1992.Требиње, Дом културе/1995.Требиње, Музеј Херцеговине /1998.Требиње ,Клуб пријатеља умјетности „Атанасије Поповић“/2000.Свети Стефан, Галерија „Свети Стефан“/2004.Требиње ,Музеј Херцеговине Љубиње, Народна библиотека/2005.Котор, Галерија „Стари град“Требиње, Музеј Херцеговине/2006.Мостар, Павароти центар Требиње, Галерија „Требиње“/Требиње, Клуб пријатеља умјетности „Атанасије Поповић“ /2008.Требиње, Музеј Херцеговине/Мостар, Галерија „Светозар Ћоровић“Требиње, Клуб пријатеља умјетности Атанасије Поповић“/Игало, СПА Галлерy/2009. Подгорица, Центар савремене умјетности,Галерија „Центар“/2011. Требиње, Клуб пријатеља умјетности Атанасије Поповић“/ Врбас, Ликовна галерија Културног центра/2012. Требиње, Клуб пријатеља умјетности Атанасије Поповић“/2013. Требиње, Клуб пријатеља умјетности Атанасије Поповић“/2013.Ужице, Градска галериј/2013.Требиње, АЛУ Требиње/2015.Требиње, Културни центар/ 2016. Београд, Блок галлерy / 2017.Апатин, Културни центар/ 2018. Врање, галерија Народног музеја Врање.
Уметнички Савет Галерије КЦК:
Матија Рајковић
Дејан Аксентијевић
Марија Стојадиновић
