SVETAČKE OČI

Kada dodješ i kada podješ

Kada se kriješ

I kad se biješ

Kada grešiš

I kad se tešiš

Kada se hraniš

I kad se braniš

Kada čitaš i kad se pitaš

Kad pišeš

I kada dišeš

Kada se znanje samo toči

Pa mnogo umeš i razumeš

Iz daljine neke plave

Na tebe paze svetačke oči

Nevidljivog Svetog Save

(C) Jelena Protić-Petronijević

NG2010

Из ПОЕТСКОГ ТЕАТРА-Радионице за креативно писање КЦК

Не волим јесен

Јесен је моје најмање вољено годишње доба. Тмурна је и кишовита. Пуна је хладноће.

Киша пљушти из ледених облака. не волим је, јер је хладна и магловита. Деца се не играју напољу. Јак ветар дува на све стране. Дрвеће облачи златне хаљине и по неки лист опада. Баре се јако брзо праве. Магле се спуштају. Мој град жути. Облаци су сиви, влажни и спремни да падне нова киша.Дим излази из кућа збијених преко пута моје зграде. Сунце све мање сија. Птице се полако селе на југ. Цвеће је повило главице. Све је утихнуло. Последње бобице лелујају по жбуновима чекајући да их неко убере. Када се само сетим дивног лета пуног гласова деце, сунчевих зрака, сладоледа, валова и дугих пешчаних плажа. Лето је било незаборавно. Заиста не волим јесен.

Бар ће ускоро доћи зима пуна белих пахуља, игре, забаве и распуста. Доћи ће и Божић пун радости, поклона и санкања. Јесен је за мене врло ружна и тмурна.

Катарина Ћирковић, 9 год.

VREME JE

Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine

Postojim nesmotrena
kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa
i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti

Smejem se vlastitoj nemoći
u beznadežnom pokušaju
da ti se iz daha iskradem
i predajem se
ovoj veštičjoj nadarenosti
da se u reč pretvorim
i razbijem o hridi
tvrdo nejestivog propadanja

Šutiram upozorenje
kao svojeglavo
bacanje kamena na svilu
guram urezanim borama teret
svojih izgubljenih četrdeset godina
uvrežena u ove hladne kotrljajuće
bele raspukline
u memoriji zaboravljenog hodočašća

Vreme je da se pokloni i kaže hvala
ili da se okrene i ode i ne kaže ništa

(C) Gordana Knežević

ЈОЦА АМСТЕРДАМ

(Анти)јунак нашег доба

На почетку
И на крају
Свега
Била је лова
Врло прљава
И заразна
За оног ко не призна
Истину сам себи
Колика је казна

И непремостива
Провалија
Између изгубљеног
Обичног живота
И оног у белим оделима
Са томпусима
И варљивим
Драгим камењем
И смртоносним
Комбинацијама
Много опаснијим
Од шаха

Само бела поља
Су у игри
И бели краљ
Изнад свега
И бели амбис
Испод њега

Тамо где се
Сан завршава

Јелена Протић-Петронијевић

ČUVARI PRAVA NA ISTINU

Uvek sam,
niz ulicu koračaš.
Svet te odbaca.
Čuvari prava na istinu,
sve vide
i nikad se ne stide.

Uvek sam,
pratiš sazvežđa.
Mravi rade,
ljudi svojim putem žmure…
I srce se nemoćno jedi,
dok na zapadu
nada bledi.

Uvek sam!
Danas što šta znaš,
ideale ne odbacaš.
U susret zori,
razum umorom
te obori.

Uvek sam,
putanja smešna.
Još bi da se boriš,
ali glad ?
Čuvari i nadu
prodali.

Uvek sam,
to je tvoja sudbina!
Ako se sam ne sokoliš,
čuvari pijani i bez vina,
još pomisliće
da ih ti voliš.

Uvek sam,
pođi sledeći srca želje…
Kad pronađeš odgovore,
čuvari biće čuvani!
Svakoga sutra,
čeka svoje veselje.

(C) Ljubodrag Obradović

ЉУБАВ ИЗ СКЛОНИШТА

Звук ме један подмукли
данима прогања
не плашим се искрено
кад је са мном Тања

continue reading…