VREME JE

Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine

Postojim nesmotrena
kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa
i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti

Smejem se vlastitoj nemoći
u beznadežnom pokušaju
da ti se iz daha iskradem
i predajem se
ovoj veštičjoj nadarenosti
da se u reč pretvorim
i razbijem o hridi
tvrdo nejestivog propadanja

Šutiram upozorenje
kao svojeglavo
bacanje kamena na svilu
guram urezanim borama teret
svojih izgubljenih četrdeset godina
uvrežena u ove hladne kotrljajuće
bele raspukline
u memoriji zaboravljenog hodočašća

Vreme je da se pokloni i kaže hvala
ili da se okrene i ode i ne kaže ništa

(C) Gordana Knežević